В. Петров: "Црвена линија је КиМ у саставу Србије

Да ли српски пристанак на улазак Косова у међународне организације првенствено УН представља кршење Устава Србије?

Ако бисмо дали пристанак да такозвана држава Косово уђе у међународне организације, а првенствено УН, то би значило да смо се одлучили за одрицање од дела државне територије, односно да смо признали Косово као државу пуног уставноправног и међународноправног капацитета. То се не би могло учинити без доношења комплетно новог устава у ком више не би било Косова и Метохије као саставног дела Републике Србије не само у Преамбули, већ и у нормативном делу. Да би се донео такав устав нужна је сагласност грађана на референдуму. Речју, нема одрицања од било ког дела државне територије без сагласности носиоца суверене власти, а то су у свакој демократској држави грађани.

Ако би се, којим случајем, ишло на неку форму прикривеног или прећутног признања, без референдумског изјашњавања грађана, а да се задржи или незнатно измени важећи устав, то би свакако било кршење Устава. У ствари, не би то било само кршење Устава, то би било негирање начела поштовања територијалног интегритета као општеусвојене тековине модерног уставног и међународног јавног права. И не само тог начела, већ и целокупног корпуса начела који чини суштину модерне правне државе.

Ако је разумљиво зашто поједине велике државе имају дугорочни интерес да непрестано доводе у питање територијални интегритет и суверенитет Србије, онда је крајње несхватљиво да ми у Србији уопште и говоримо о евентуалном признању једнострано проглашене државе на територији Републике Србије. Стога би, по мом мишљењу, једна од кључних порука унутрашњег дијалога морала бити та да признање Косова није и никада неће бити опција. Ако наше политичко руководство, ипак, процени да је за Србију стратешки боље да и то буде опција, мора се расписати референдум. О питању суверености, а кад је о КиМ реч и о идентитетском питању наше политичке заједнице, легитимно може одлучити само носилац те суверености и тог идентитета – српски народ и сви грађани Србије.

Са становишта садашњег Устава где је црвена линија?

Одмах пошто је председник Републике објавио почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, изјавио сам да је „црвена линија“ КиМ у саставу Србије. Свестан сам, међутим, да је то лако рећи, поготово ако сте универзитетски професор који није активан у политици.

Интерес Србије и њених грађана је на првом месту. Да бисмо га заштитили морамо бити стрпљиви у инсистирању на разговорима и преговорима са косовским Албанцима макар, или управо, преко посредника. Дакле, решавање питања Косова и Метохије мора бити процес и мора трајати – не одлагати решавање, али не брзати у изналажењу коначног решења. У том процесу, нисам сигуран да су термини попут „црвених линија“ корисни и смислени. У том процесу, нисам сигуран ни колико „време ради“ за нас, али за косовске Албанце и оне који подржавају њихове максималистичке аспирације сигурно не.

Смисао унутрашњег дијалога стога видим у неопходности да се с највећим степеном сигурности утврди да ли је КиМ суштинско питање модерног политичког и уставног идентитета Србије. Ако се одговори потврдно, а сматрам да мора, можемо преговарати о свему, о различитим облицима политичког заједништва, али о једном не , оном што, објективно, једино недостаје такозваној држави Косово да буде формално комплетна држава, а то је пуни међународни субјективитет. Дакле, прихватити све атрибуте државности које је косовски ентитет до сада задобио, осим чланства у УН и пуног међународноправног субјективитета. Мислим да бисмо то могли уставноправно реализовати тако што бисмо концепт „суштинске аутономије“ КиМ дефинисали и операционализовали до, у време доношења Устава, „неслућених“ граница. Наравно, то је само један од могућих уставноправних сценарија.

Преговарачки оквир захтева правно обавезујући споразум. Да ли би таквом споразуму морао да претходи референдум?
Много је непознатог, бар за нас који нисмо у активној политици, у вези с овим споразумом. Не знамо шта ће бити његова садржина, ко ће га закључити – да ли две државе или једна држава и један статусно неутрални ентитет или ће бити потпуно статусно неутралан. У крајњој линији, не знамо ни да ли ће икада доћи до закључења тог споразума. Ако морамо да га закључимо због чланства у ЕУ и ако је тај „европски пут“ наш стратешки пут, он је поплочан бројним неизвесностима и непознаницама. Стога, треба бити врло обазрив кад говоримо о референдуму. Не треба ни да га призивамо пре него што постане недвосмислено јасно да је дошао прави тренутак. Био сам раније склон да позивам на референдум, али треба имати више стрпљења. Није ово време за коначна решења. Стари уставноправни аргумент који се односи на сваки референдум гласи: то је изузетан и крајњи механизам одлучивања; ако нису остварене све друштвено-политичке и правне претпоставке за успех референдума, односно за слободно изражавање воље грађана, њему не треба приступати, јер ће бити злоупотребљен са далекосежно негативним последицама.

Да ли овај споразум у правном смислу представља признање?

Већ сам истакао које су главне непознанице у вези с овим споразумом. Нисам стручњак за међународно јавно право, а нисам сигуран ни да би врсни познавалац ове гране права могао у овом тренутку да одговори на питање. Уз велику дозу опреза, рекао бих да би такав правно обавезујући споразум могао садржати бар неку форму прећутног признања, у чему и лежи главна опасност. Не би то био први споразум који би добио некакво правно обличје. Уставноправна наука је стала на такво становиште и за Први бриселски споразум, само што је Уставни суд „мислио“ друкчије.
Једно је сигурно. Не треба ни помишљати да се потпише правно обавезујући споразум ако не буде даљих, и то правих преговора. Шта год да значи и какво год дејство да буде имао, то не би био споразум уколико не би било преговора. Било би то, не по први пут, наметнуто решење које одговора само једној страни. Верујем да је Србија јача и стабилнија него што је била и да је подржавају државе које јачају и чврсто стоје у уверењу да цивилизацијске тековине и принципе права и правде треба очувати.

Да ли Србија сваку реалност створену насиљем треба правно да оснажи?

Народски речено, таман посла. Такозвана држава Косово је заснована на насиљу, како физичком, тако и духовном, културном, правном, цивилизацијском. Она је, нажалост, симбол релативизације, па и негације свих правих вредности и тековина модерне правне државе. Допринели смо и ми правници, а још више наши политичари у прошлости таквом стању. Да ли је то реалност? Није. Реалност је релативна категорија. Данас је једна, сутра је друга, а зависи и од угла из ког се посматра. „Ко на брду ак имало стоји, више види но онај под брдом“ (Његош). Задатак права је, ако је право, да „гледа мало даље и мало више“. Право није право ако је пука „регистрација“ реалности, како год је схватали. Право, како ми правници имамо обичај да кажемо, мора имати своју проспективну раван – поглед у бољу будућност.

Са тим погледом, ка Косову и Метохији, зарад себе и зарад свих држава које имају своје „Косово и Метохију“, Србија мора да настави борбу свим мирним, демократским, правним средствима. Ако истраје у тој борби, наићиће на много више „великих“ и „малих“ савезника него што то присталице „нормативизације реалности“ могу и да замисле. То би морала бити још једна од темељних порука унутрашњег дијалога који се у Србији тренутно води.

Разговор са проф. др Владаном Петровом објављен је у ПЕЧАТУ од 24. новембра 2017. године.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>