Слободан Орловић: НАЛИЧЈЕ ЗАКОНОДАВСТВА У СРБИЈИ

У парламентарном систему, па и у прилагођеном, „рационализованом“, какав је у Србији, парламент одавно није на месту најважнијег органа власти. Заправо, ту није никада трајније није ни био, већ је државу водила влада. Ово због тога што је парламент гломазно тело састављено од политичких противника (власт и опозиција) и са компликованим процедурама споро у одлучивању, док је влада све супротно од тога – мања, јединствена, брза. Све ово утиче не само на „развлашћивање“ парламента, него и на опадање његовог политичког ауторитета и угледа код грађана.

Уз то, на силазну путању наше Народне скупштине утиче и једна, рекао бих сасвим необична, нова појава. Реч је о томе да народни посланици који припадају политичким странкама из владајуће коалиције подносе и по неколико стотина амандмана (измена) на предлоге законских текстова које је предложила Влада. А Влада је, преко страначке хијерархије, стварни шеф тим истим посланицима. Ово је необјашњиво, осим ако се узме у обзир да подношењем већег броја углавном бесмислених амандмана, посланици из редова власти желе да потроше време предвиђено за расправу (најдуже 10 сати) и тако спрече опозиционе посланике да дођу у прилику да расправљају и критикују предлог закона.

Опструкција (filibuster) као легитиман начин политичке борбе опозиције у парламенту постоји у свим државама. Њоме опозиција настоји да отежа доношење неке одлуке и скрене пажњу јавности (дугачки говори у америчком Сенату – 1957. године Струм Тумонд, Thurmond, је говорио невероватних 24 сата и 18 минута непрекидно, велики број поднетих амандмана у француској Националној скупштини – левичарска опозиција је поднела чак 137.449 амандмана 2006. године на један законски предлог, у Ј. Кореји је неколико опозиционих посланика говорило непрекидно 193 сата 2016. године). Међутим, код нас је опструкција однедавно постала политичко средство власти како се не би чуо глас и критика опозиције. Власт у Скупштини подноси амандмане за које касније и не гласа, а време за њихово образлагање користи за похвале политици Владе и председника Републике. Циљ је да се на тај начин потроши време за расправу, а не да се амандмани усвоје (ионако су сувишни) и законски предлог побољша.

С друге стране, може се рећи и да такво понашање није незаконито јер то допушта Пословник Народне скупштине. То је тачно, али треба размишљати о дубљим последицама овакве злоупотребе права, а у првом реду то је гажење угледа највишег уставотворног и законодавног органа који представља све нас грађане Србије.

Подношењем самој себи амандмана на сопствени законски предлог, власт обесмишљава не само законодавни поступак, већ уопште демократију у којој је закон плод опште (већинске) народне воље. Достојанство парламента као симбола државе и парламентаризма мора бити неприкосновено, макар и не обављао стварну ни свакодневну власт. Нема неугледног парламента у угледној држави, и обратно, што наводи на закључак да се са оваквом праксом и мајоризацијом мора стати јер се гушењем скупштинске расправе срозава и углед Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>