С. Орловић: СРБИ НА КОСМЕТУ – НИЈЕ ТО МАЛО!

У покренутом поступку јавне расправе, „унутрашњег дијалога“ о уставноправној будућности Космета, већ с почетка чуло се неколико предлога од стране универзитетских професора права. Велика већина тих идеја (90%) за полазиште има да се не призна „Косово“ као независна држава, без обзира на то да ли се мења или не мења устав. У мањини су биле идеје о конфедерацији и унији Србије и Косова – о државним облицима које стварају две равноправне, одвојене и међусобно признате државе.

Чињеница је да Србија без Космета и „Косово“ постоје као две одвојене политичке заједнице – Србија као држава у пуном смислу те речи, а „Косово“ као протекторат, са ограниченом независношћу и непотпуним међународноправним субјективитетом, али признато од великог броја држава, међу којима су САД и најмоћније државе ЕУ. Најважнија преостала веза која постоји између Србије и „Косова“ су Срби (око 100.000) који опстају на Космету и без српских државних институција: полиције, суда и др. (још увек раде српске образовне и здравствене институције). У таквим условима, даљи преговори и уступци српске стране могу се свести само на признање „Косова“ као државе јер је остало, мање-више, већ дато и отето.

Насупрот стварном стању стоји наш устав који прокламује да је Космет саставни део територије Србије (преамбула) – иако на Космету нема органа власти Србије, да је наш правни поредак јединствен – иако „Косово“ има свој устав, законе и органе власти. С једне стране, имамо делом номиналне (које се не примењују) одредбе устава јер је реалност сасвим другачија, а са друге стране имамо стварност „Косова“ која није правно перфектна – непотпуна независност и међународноправни капацитет.

Задржати Космет у Уставу има симболичку вредност за државу и наш народ, али је, истовремено, нужно узети у обзир и стварно стање. Ова „квадратура круга“ можда и није нерешив проблем.

У Уставу пише да се о суштинској аутономији Космета доноси посебан закон по уставотворном поступку (чл. 182). „Унутрашњи дијалог“ би могао резултирати управо таквим „уставним“ законом. „Суштинска аутономија“, баш зато што је непозната категорија, нема садржинско ограничење. Суштинска аутономија би, у том смислу, могла да обухвати постојеће стање, односно чињеницу да је „Косово“ самостално, да има свој правни систем и органе власти, али и да није независно нити је пуног међународноправног субјективитета.

Ово би било поустављење (конституционализација) стварности на Космету, које би се подвело под наш устав и унело у тај „уставни“ закон (чак би се могао назвати „уставни закон о косовској самосталности“). Космет би остао политички одвојена и самостална политичка заједница (не би било заједничких органа власти Србије и „Косова“), али би кров тог система, макар и симболично, био наш устав, а спољнополитички прстен те „државе“ држава Србија.
Конкретним одредбама овог закона би били прецизирани детаљи положаја ове „државе“ у држави. Уједно, ово би морало бити праћено изменама одређених уставних одредби (о уређењу власти, о територијалној организацији), али које не би биле суштинске нити фаталне тако да „бришу“ Космет из српског устава и државе Србије.

Ово је вероватно једина преостала могућност (уступак) који Србија може да понуди у преговорима косовској страни. Јер једини преостали корак је признавање независне државе „Косово“, без обзира које му се ублажено име надевало (уговор о нормализацији односа, споразум о неспречавању интеграција и сл).

С обзиром на то да је овде реч о нашем „унутрашњем“ дијалогу, није у првом плану шта би на ово решење рекла „Приштина“. Вероватно: „nuk“. Али, њихови циљеви су ионако стотину година непромењени – независна држава. У међувремену, геополитичке околности се мењају а српски народ опстаје на Космету. Није то мало.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>