С. Орловић: РЕФЕРЕНДУМСКО АНТИПИТАЊЕ ЗА КОСОВО

Из угла нашег устава преговарање ради постизања свеобухватног решења за „Косово“ (по Уставу Србије: Косово и Метохија) не може се ценити другачијим него противуставно, из више разлога: званично се не зна шта је тема тространих преговора „Београда и Приштине“ у Бриселу, који је конкретан циљ наших преговарача, на основу чијег и каквог политичког овлашћења преговарају о уставноправном статусу Косова и Метохије (ако о томе уопште разговарају), који је уставноправни основ преговарања о предаји наше територије (ако и о томе уопше разговарају) итд.

Оваква „црна рупа“ непрестано се (бар пет година) попуњава јавним изјавама, објављеним чланцима и медијским гостовањима стручњака, аналитичара, професора, политичара и других. За све те садржаје заједничко је да немају политичку доследност, а још мање тврдо брањен став и аргументе, већ служе тек да се грађани додатно збуне око онога што им је ионако мало знано. Да грађани не би својом главом покушали да расчивијају („да се Власи не досете“) још један понуђени ребус који се зове „референдум о размени територија Србије и Косова“ или, боље речено, референдум о поклањању наше територије, послужио је и текст професора права Зорана Р. Томића „Референдумско питање за Косово“ („Политика“, 6. септембар 2018).

Универзитетски професор јавног права (уставно и управно право) у наведеном тексту нуди јавности и вођству српскоме стручну помоћ у формулисању референдумског питања и то у шест „солуција“. Професор тако предлаже чак пет сасвим неуставних (читај: Уставом забрањених) „референдумских питања за КиМ“ која почињу: „да ли прихватате затечено фактичко стање (…)“, „да ли сте сагласни да Србија призна независност Косова (…)“; „да ли сте сагласни да се границе Србије измене разграничењем или разменом територија са косовским Албанцима (…)“, да ли пристајете да Србија призна независност Косова (…)“, „да ли прихватате да председник Србије (…) дефинитивно потпише обавезујући споразум између Београда и Приштине (без навођења садржине тог обавезујућег споразума, нап. С.О)“.

Иако на почетку текста професор Томић говори понешто о уставном уређењу државне територије и промени Устава, просто је невероватно да је овако далеко отишао у разради ноторне неуставности, која је сваком просечном грађанину јасна као дан.

Просто и гласно ћу овде поновити да док је овај наш устав на снази власт не може расписивати било какав посебан референдум којим би да мења уставноправни статус Косова и Метохије. Губљење времена и замајавање народа је причање и писање о тако чему, „из авиона“ неуставном. Ако пак постоји политичка амбиција да се промени уставноправни статус наше јужне покрајине а тиме и државна територија (због европског пута, страних инвестиција, будућности итд), неопходно је истовремено променити Устав. Хипотетички, такву уставну промену морају да потврде грађани са правом гласа на уставотворном референдуму. Никаква срицања референдумских питања не долазе у обзир, осим законитог питања: „да ли сте за промену тог и тог члана Устава – да или не“.

Не могу а да на крају не изразим бојазан да је у Србији ипак много тога могуће. Чињеница да до дан данас примењујемо „Бриселски споразум“ (од 2013) који негира наш устав, плаши да би и неко од професорових предложених питања могло бити предмет могућег па чак и „успешног“ националног референдума. То би било на штету свих нас, а о несагледивим последицама по правну државу и њен згажени устав да и не говоримо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>