С. Орловић: Предрасуде о менталитету „западних“ Срба - одговор професору Борису Беговићу

begovic

Дуго, ево три године, нико од „пречана“ не одговори уваженом професору Борису Беговићу на његов прилог о менталитету „западних“ Срба („У вепровом срцу“, Политика, август 2013). Тако би, бива, и остало да није свеприсутног ангажмана професоровог у трагању за костима предака истих тих Срба, расутих по морима, равнинама и планинама. Те активности, почесто медијски праћене у првом лицу једнине, су углавном спомени, обиласци и обележавања места српских стратишта. Иде се до Пага, по Велебиту чак и у некој врсти верског „ходочашћа“ све са крстом на раменима (како поентира професор: „Догодине на Јадовну!“ (Политика, јул 2016) што је сасвим погрешна алузија на јеврејски двехиљадегодишњи поздрав-завет: „Догодине у Јерусалиму“). Описивањем тих ризичних делања – уз додатке историјских напомена, цртица из суживота нас и њих, вере и верољубља – стекао би се утисак да прави човек чини праве ствари на правом месту. Хвале вредно.

Али ако поново завиримо у прилог „У вепровом срцу“ видећемо супротно: уместо данашње емпатије и бриге за страдално српство пречанско, промаља се чак национална дискриминација некаквих „западних“ Срба. Менталитет тих Срба, како ономад писаше професор, захватио је Србију а види се у „чврстој одбојности према уравнотеженом гледању на делање других: појединаца, предузећа, држава“. Веома често тај менталитет је грешан јер када је реч о туђем интересу (који постоји свуда), „сматрамо да се ради о туђој подвали – можда и зато што своју покушавамо да скријемо“. „Западни“ Срби, ето, просуше по Србији менталитет неуравнотеженог гледања, ксенофобије и подваљивања.

„Западни“ Срби у свом менталитету донесоше „манију величине које не можемо да се ослободимо“ (ова „величина“ се никако не слаже са урођеном опрезношћу, подозривошћу или сумњичавошћу), убеђеност у план разбијања Југославије (ваљда професор држи да се распала случајно) и робовање идеји очувања исте те Југославије. Имплицитно, „западни“ Срби узроковали су, ништа мање него, „низ стратешких неуспеха – свега онога што смо доживели и што ћемо тек доживети“.

Аутистични менталитет „западних“ Срба подастро се професору и у његовој области – економији. Тај менталитет је крив што мислимо да странци, пардон – страни инвеститори и банке зарађују на „нашој грбачи“ и да би нам било боље без њих. На њих гледимо као на зле експлоататоре и ако их отерамо алтернатива су социјализам и изолација. Тако испаде да је менталитет „западних“ Срба и нека идеологија – наравно не либералнодемократска, већ превазиђена, социјалистичка.

Али, по професору, није све изгубљено – лека има. Природа и демографија. Нове генерације рођене или избегле и одрасле у Србији, „немају илузије о старим добрим временима“ па ће лако раскрстити са анахроним менталитетом предака им. Већ их као брзоучећу радну снагу хвале страни инвеститори, и то професору лично.

Ове Беговићеве тезе су, руку на срце, ипак субјективна надоградња реторичких унутрашњих дилема једног од јунака романа “Вепрово срце“ – ко смо то ми: „урођено опрезни“, „претерано подозриви према свему и свакоме“, „претерано сумњичави“, „патолошки опрезни“, који држимо да је живот нечија „игра и шала“ са нама, „подвала“ и који у добру и у злу видимо само „прорачунати туђи интерес и подвалу“ на нашу штету, наравно.

И сам од пречанске лозе и отуда, по аксиому, баштиник горе прокуженог менталитета, не слажем се са наведеном критиком професоровом. Прво, име „западни“ Срби би било евентуално прихватљиво само као географска одредница (живе западно од Србије), а никако као назив посебног етноса који, прочитасмо, гаји и некакав специјалан колективни, „западносрпски“ менталитет.

Оно што је битније од надимка „западни“ Србин је да се у „У вепром срцу“ сасвим погрешно сликају елементи „западносрпског“ менталитета, а да за то историја и начин живота, усмена предања, фолклорно и друго наслеђе, сећања и данашњица не дају основа.

Уз грешке које носи свака генерализација, историјски документи говоре о нашем народу који је под различитим владарима слободно и често бунтовно живео, јуначио се неретко и на своју штету, страдајући али опстајући. Како на границама трију „царстава“ – Аустријског, Турског и Млетачког, тако и у унутрашњости („Личани су поводом продаје (Лике и Карлобага грофу Адолфу фон Синцендорфу 1692, нап. С.О) по први пута јасно показали да ни под којим увјетима нису спремни постати поданицима, обвезним давати подавања и роботу Синцендорфу или Дворској комори. Када су 1693. Синцендорфови управитељи од Личана почели утјеривати десетину, постојала је пријетња од избијања устанка“. Беч је стога наговорио Синцендорфа да одустане од куповине. Karl Kaser et al, Popis Like i Krbave 1712. godine, Zagreb 2003, 11). Слободарски и страдални начин живота одржао се вековима, све до последњих погрома. Претпоследњи, усташки злочин је последица уврежене свести да је припаднике великосрпског („Влашког“, „Циганског“), реметилачког, хегемонског, шизматског народа природно и нужно лишавати живота пошто им је, на правди Исусовој, пропала краљевина (Југославија). И последњи злочин, који је кулминирао „Олујом“ (1995), је опет одговор на слободарство „западних“ Срба који се усудише да имају своју државу („Републику Српску Крајину“). Таква историја и начин живота не стварају снисходљиви и инфериорни менталитет.

Исто је и са усменим предањима и легендама о јунаштву, фолклору са гласним па и грубим песмама и играма („ојкање“, „ђикац“, народним спортовима где је победник снага или брзина) и др. И данас, када велики део „западних“ Срба што вољом што нуждом живи у Србији (иначе то пресељавање траје непрестано читава два века), сачувана је, мање-више, та колективна слободарска свест. Она, показује се, нипошто не смета „западним“ Србима да буду и своји и успешни у српском друштву. Онолико колико је то могуће у држави која се, биће ево три деценије, пати са транзицијом између социјализма, дивљег капитализма и, још подалеке, социолибералнодемократске државе благостања.

Не бих да улазим у туђе породично стабло, али ако је и професор старином „од прека“ – некако ми презиме „прекодрински“ звучи – онда га тешко могу разумети. Истакнути активиста удружења „Јадовно 1941“ који, по законитости порекла, носи у себи менталитет „западног“ Србина, а уједно је и угледни либералдемократа који учи „нове генерације“ за стране инвеститоре. Компликовано то стаје у једну личност. Ја, пак, и не питан пристајем на, како се надају, изумирујући али слободарски менталитет „западних“ Срба. И њиме се, чак и сазнавајући му мане, дичим.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>