С. Орловић: ЈАВНЕ СЛУЖБЕ И ДИСКРИМИНАЦИЈА СРБА

Устав Србије забрањује дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности и 10 других наведених основа (чл. 21). Забрана дискриминације по основу националне припадности је Уставом дуплирана – наглашавањем да је забрањена било каква дискриминација због о припадности националној мањини (чл. 76), мада је и то национална припадност. Дискриминација је свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање, у односу на лице или групу због неког личног својства. Међу тим својствима посебно је друштвено неприхватљива и осетљива дискриминација по основу националне припадности (како нас историја учи). Стога, у нашем правном систему постоји више прописа и мера којима се настоји постићи пуна равноправност припадника националних мањина са српским народом – на пример, регистровање мањинске странке са 1.000 потписа (уместо 10.000), непостојање законског прага за мањинске листе на изборима, службена употреба језика и писма у општинама где припадници мањина традиционално живе (без обзира на њихов број) и друго.

Међутим, Србија је вероватно једина држава на свету где постоји законска одредба која дискриминише припаднике већинског народа. У Закону о запосленима у јавним службама (јавне службе: образовање, наука, култура, здравство и друго) налази се и овакво правило: „При запошљавању у јавним службама се ради постизања одговарајуће заступљености припадника националних мањина, првенство даје једнако квалификованим припадницима националних мањина“ (чл. 10). Не постоје икаква ближа одређења, на пример, да се то тиче радног места где је потребно знање мањинског језика (како је наведено у члану 35 Закона, код услова за запошљавање), нити шта то значи „одговарајућа заступљеност“. Да ли се одговарајућа заступљеност одређује у односу на укупан број (по попису) припадника националне мањине или у односу на њихов број у јединици локалне самоуправе, шта ако има више припадника националне мањине у некој установи у односу на „одговарајућу заступљеност“? Недоречено је па тако испада да су Срби за сваки предстојећи случај запошљавања у јавним службама (око пола милиона радних места) у неједнаком, дискриминисаном положају. Практично, тек кад се запосли сваки припадник националне мањине који има исте квалификације – одговарајући факултет и потребно радно искуство примера ради, на ред ће доћи и Срби. На све ово, у Уставу је изричито наведено да нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности (чл. 47) па следи питање: како ће национално бити третиран онај ко се при запошљавању уопште не изјасни – као Србин или као припадник националне мањине?

Овде није реч о „позитивној дискриминацији“ и подршци припадницима националних мањина, већ се ради о непосредној дискриминацији припадника већинског народа. Како је национална припадност ствар осећаја сваког слободног човека, Србима који би били у прилици да конкуришу за посао у јавној служби остаје да почну да се осећају национално другачијим и одаберу припадност једној од 28 признатих националних мањина.

Овакава противуставна законска одредба не би смела опстати у правном систему, нити почети да се примењује (од 1. јануара 2019. године). Свеједно да ли ће Влада, као предлагач Закона, предложити њено брисање или ће је Уставни суд оценити неуставном, битно је да се Срби, ако желе, и даље могу таквим изјашњавати. Без последица у Србији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>