С. Орловић: Изборне злоупотребе посредством мањинских странака

Пре самих избора ретко је ко чуо за нових осам политичких странака националних мањина: „мађарску“ Републиканску странку, „албанску“ странку Алтернатива за промене, странку СЛОВАЦИ НАПРЕД!, СРПСКО РУСКИ ПОКРЕТ, ЈЕДИНСТВЕНУ РУСКУ СТРАНКУ, СТРАНКУ МАКЕДОНАЦА СРБИЈЕ, Грађанску Странку Грка Србије и „бугарску“ странку „То смо ми“ – Природни покрет (у називима су и преводи). Оне су уписане у регистар Министарства правде и државне управе у периоду од јуна 2015. до тик пред саме изборе, марта 2016. Основане ради ових избора остале су, углавном, ванпарламентарне и егзистираће тек формалноправно – од избора до избора. За то време, регистроване су само две „већинске (немањинске)“ странке (НАРОДНИ ПОКРЕТ ДИНАРА-ДРИНА-ДУНАВ и Српски покрет Двери, октобра 2015) јер су услови за њихово оснивање (и упис у регистар) 10 пута захтевнији – потребно је 10.000 оверених потписа пунолетних и пословно способних држављана. Разлог је и то што за освајање мандата странка националне мањине треба да достигне „природни праг“ који је увек вишеструко мањи од законског прага (цензуса) од 5% (природни праг је на републичким изборима 2016. био нешто изнад 15.000 гласова или 0,4% за један мандат). Тако данас имамо својеврстан апсурд да су мањинске странке кудикамо бројније (64 од укупно 106), иако је удео свих националних мањина (без Косова и Метохије) нешто преко 16% од броја становника Србије (попис из 2011).

Неке од странака националних мањина имају етнички неутрално име. Оно није пресудно за регистрацију, већ је услов да је њено „деловање (…) посебно усмерено на представљање и заступање интереса једне националне мањине (…), уређено оснивачким актом, програмом и статутом политичке странке“ (чл. 3 Закона о политичким странкама). Битно је шта мањинска странка планира да ради и шта у њеним основним актима пише, а не како се зове.

Због чега се, онда, странке националних мањина користе неутралним именом ако је и само национално име магнет за гласове из мањинског етноса? Можда је то одговор „немањинским“ странкама које увек однесу неки број мањинских гласова. Узевши назив: покрет, демократија, слобода, алтернатива, одговор, мањинске странке рачунају и на неки глас од бирача из реда српског народа.

Ипак, фокус нелогичности страначког статуса је на оним странкама које се само региструју као мањинске, а заправо то нису. Прва која је подигла прашину јесте „влашка“ странка НИЈЕДАН ОД ПОНУЂЕНИХ ОДГОВОРА. Регистрована као мањинска странка успела је да освоји једно место у Народној скупштини (2012) захваљујући гласовима „невлаха“, атрактивном и авангардном имену, познатим кандидатима на листи из већинског народа, одговарајућој (немањинској) кампањи и привилегованом мањинском статусу (природни праг). То се поновило и на овим изборима када је НОПО освојио одборничко место, на пример, у Новом Саду где готово да и нема припадника влашке мањине (укупно њих тринаесторо, попис 2011). Како ће се то штитити интереси влашке националне мањине тамо где Влаха и нема, знамо сви.

Још драстичнији пример окоришћења „немањинским“ именом је „словачка“ Зелена странка. Све „зелене странке“ као свој први задатак у програму истичу заштиту животне средине. Животна средина је универзално добро па није јасно како се „зелена идеологија“ може ставити у службу заштите примарно мањинског интереса. Уношењем у свој програм одредница као што је „посебна оријентација на представљање и заступање словачке националне мањине“, Зелена странка је добила мањински статус и практично испословала улазак у представничка тела на републичком, покрајинском и локалном нивоу. На парламентарним изборима је готово 24.000 бирача гласало за Зелену странку – од скоро 53.000 Словака у Србији који имају још три „своје“ странке – што говори да за њу Словаци претежно и нису гласали. Ово потврђује и чињеница да је на покрајинским изборима Зелена странка добила више од дупло мањег броја гласова (испод 11.000) него на републичким изборима, мада преко 95% Словака живи у Војводини. Дакле, за Зелену странку су гласали грађани поборници здравијег животног окружења па је она, суштински, требала да преко цензуса од 5% постане парламентарном.

Не би ли се оваква сналажења предупредила, потребно је при упису мањинске странке водити рачуна о могућности „заваравања“ бирача, злоупотреби изборног система и увести промене. И то тако да странка која превасходно штити интерес националне мањине може да се региструје само са националном одредницом у имену (превод на мањински језик показао се недовољним). Ако је, пак, примарни страначки циљ „анационалан“ и очигледан у самом имену, попут бриге за екологију, она тада не може добити статус мањинске странке. Овако, једини на свету имамо парламентарну мањинску странку која декларативно штити имагинарну „словачку животну средину“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>