Блог

Д. Ристивојевић: ГДЕ МОГУ ДА КУПИМ СЕБЕ

Сведоци смо свакодневне појаве нових тржних центара широм Србије. Свеже боје реклама на билбордима привлаче пажњу купаца и боре се за њихову наклоност. Наравно, рекламира се увек нешто ново и боље од других, али на крају се све своди на исто, тумарање кроз светлуцаве тунеле пуне шаролике робе, разгледање до изнемоглости, осећај клаустрофобије и недостатка свежег ваздуха. Питање које се се овде поставља јесте везано за разлог оволике навале шопинг молова на српско тржиште.

Србија је своје тржиште, према методологијама неолиберала западне политике, широко отворила свим заинтересованим странама. Један велик удео на српском тржишту држала је компанија Делта, али је услед политичких превирања дошло и до економског поремећаја, са последицом доласка белгиске компаније Delhaize. Хрватски Агрокор (Идеја) држи се и даље упркос тешкој кризи и огромном дугу у матичној земљи Хрватској.

Трговачи ланци, приликом доношења одлуке о улагању и доласку на неко ново тржиште, раде врло детаљне и исцрпне анализе и студије које ће бити основа за доношење одлуке о инвестицијама. То такође подразумева да већ унапред знају кога ће највише очекивати у својим продавницама када отворе врата окићена балонима.

Оно што је тенденција савремене светске трговине јесте сасвим други приступ куповини. Највише млади, али све више и оних средњих година купују од куће, путем интернета и уопште немају потребу да посете неки тржни центар. Добар интернет, одлично урађени сајтови за куповину он-лине, добре цене само неки су од главних разлога за напуштање традиционалних видова трговине. Роба која се наручи, брзо стигне, лако се плати, често се деси да буде и попуста и што је битно лако може и да се врати ако није одговарајућа. У неким земљама, чак постоје сервиси у поштама где се се може убацити роба која није одговарајућа, односно која се враћа продавцу и то нон-стоп 24/7. Продавац брзо реагује и шаље нову робу која ће задовољити купца. На овај начин се ствара механизам који купца увек може да задовољи.

Шопинг центри полако изумиру, али не и у Србији. Српски купац се још увек поносно и чврсто држи обилазака молова као каквих култних места где се дешава живот. То знају и трговачке компаније које шире своје мреже у Србију и граде нове продајне центре без обзира на наведене трендове у трговини. Докле год купци у Србију не схвате нову димензију трговине коју нуди интернет, дотле ће плаћати више за робу коју купују у продавницама. Интернет трговина представља отварање једног новог поглавља које ће тржиште представити као прави тренутак истине, место праве цене где се неспутано другим елементима спајају понуда и тражња. Зато треба кренути без страха од технологије у том правцу и натерати трговачке центре да понуде нешто ново и боље за купца, наравно по нижим ценама.

С. Орловић: ИЗ УВОДНОГ ГОВОРА О СИМБОЛИМА ВОЈВОДИНЕ

На седници Скупштине АП Војводине, 15. септембра 2016. године усвојена је Покрајинска скупштинска одлука о изгледу и коришћењу симбола и традиционалних симбола АПВ.

Испред предлагача (предлагач је Одбор за питања уставно-правног положаја Покрајине) посланике је о Одлуци известио Слободан Орловић: „није ми ово баш први пут да извештавам о предлогу ове одлуке, стајао сам овде и прошле године, али надам се да ћу овај пут имати више среће. Нећу говорити о симболима – који су и какви су, јер је то питање решено Статутом још 2014. године. Њиме су симболи утврђени и описани и до неке будуће измене Статута то није тема.

Одлука која је пред вама детаљније уређује изглед симбола и начин њиховог коришћења. Али она није само „спроведбена“ одлука већ она која има највећи могући, двотрећински, легитимитет. У хијерархији покрајинских правних аката је на високом другом месту, одмах иза Статута.

У првом делу Одлуке (до чл. 8) уређено је упоредно коришћење заставе и традиционалне заставе: на зградама Покрајине и локалних самоуправа, у службеним просторијама, све до бирачких места. Други део одлуке уређује упоредно коришћење грба и традиционалног грба: исто на зградама, у салама, на повељама, дипломама, печатима.

Саставни део Одлуке су изворници (еталони) и геометријске конструкције симбола. Одлука садржи још казне за противправно коришћење симбола и прелазне и завршне одредбе. Такође, предвиђено је да још ближи начин коришћења буде уређен упутством Покрајинске владе.

На крају, Одлуком је прописано да се традиционална застава може истицати и са традиционалним грбом на средини заставе.

И да подвучем – доношењем ове Одлуке Скупштина Војводине извршава обавезу коју је сама себи прописала још пре више од две године“

90 посланика Скупштине АП Војводине је гласало за.

Дејан Ристивојевић: ПРВИ МИЛИОН

Једна од најстаријих изрека из развијеног западног тржишног система јесте да је први милион најтеже зарадити. Након тога капитал почиње да „дише“ и да живи сам од себе и није потребна велика енергија за његов даљи развој. Наравно постоји стална брига у вези са питањима: који правац улагања, у шта треба уложити, које акције купити итд., али се ниједно од наведених питања не може упоредити са напором уложеним у стварање првог милиона. Међутим, тај напор се често повезује и са радњама које и нису баш најпоштеније. Штавише, многи капиталисти тај тренутак гледају да сакрију.

Предузетник, односно предузетништво представља окосницу капитализма. Овај систем од човека захтева да активно учествује на тржишту и да у оштрој конкуренцији склопи најбоље послове и да, наравно, оствари профит. За становнике земаља централно-планске привреде требало је времена да се прилагоде, односно да се навикну на овакав систем „трчи или умри“. За настанак једног квалитетног капиталисте (и његовог капитала) често није био довољан само рад, већ и мноштво радњи које се могу приписати макијавелизму и принципу да „циљ оправдава средство“. Манипулације, лукавства, бескрупулозност … све су то атрибути често у вези са настанком и развојем капиталиста. Морал, поштење и слично, као особине које би требале да буду темељ човечанства, овде се ретко срећу, али ,,коме је до морала нека иде у цркву“ рече један човек. Први милион је услед свега набројаног тешко и оправдати, али ко још мари за то? На пример, нико не пита за порекло капитала породице Кенеди које је настало у време прохибиције и успешних пословних потеза Џозефа Кенедија, родоначелника породице.

Србија, као једна од земаља у којој је на најгори начин освануо капитализам у неолибераном облику, која попут тешког болесника још увек кашље после непрележане транзиције, има своју причу о новонасталим капиталистима. Миодраг Костић, власник „МК групе“ наводи да је свој први милион зарадио производњом кукурузних пахуљица1. Милан Поповић, бивши супруг популарне певачице Северине наводи да је возећи такси упознао сина сувласника фирме „Марк Рич“ и да је након шест месеци упорног учења од Власте Савића ( трговац челиком из Швајцарске) успео да се запосли у фирму „Марк Рич“ и да оствари бонус од милион долара2 . Ове и друге приче заиста делују дирљиво и наводе човека да помисли како је све могуће. Међутим, у овим причама се нигде не наводе ортачки односи са политичарима, прљави трговачки дилови типа шећерана за динар, невраћања кредита узетих од државних фондова и банака и других. Судски процеси пролазе, а пси и даље лају.

Капиталисти се у капитализму не могу заобићи, али јако је битно колико они подржавају државу у којој су и настали. Они треба да буду брана за друге насртљиве капитале који у себи немају национални карактер. Из тог разлога мање је зло да држава помогне домаћег капиталисту, без обзира на порекло његовог првог милиона, него да образује јефтину радну снагу најамника за страног капиталисту који у потрази за профитом већ сутра одлази даље. С тога, домаћи капиталиста који је свој капитал (производњу, трговину) везао за своју земљу не сме да буде дискриминисан у односу на обилато испомаганог (субвенционисаног) странца. Тим пре што је и странац, не питај како, стекао свој први милион.

1 https://www.axa.rs/newsletter/broj-44/miodrag-kostic-kako-sam-zaradio-prvi-milion/

2 http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/recept-za-uspeh-kako-su-domaci-bogatasi-zaradili-svoj-prvi-milion/jzd6lrk

Лични став: ДРАГАНА ЋОРИЋ: За враћање обавезног служења војног рока!

Када сам пре три године рекла пријатељу да желим да научим да користим ватрено оружје, питао ме је: знаш ли да је оружје направљено са намером да повреди и убије? Знам, одговорила сам, желим да на моменат осетим ту одговорност у рукама оног ко држи оружје у својим рукама и одлучује о томе када ће га употребити и да ли га вреди употребити. Добро, одговорио је, дај ми папир и оловку. Прво ћемо да те научимо како оружје изгледа изнутра, шта ради, основе балистике, механизам, закључно са оним, како да извадиш метак када се заглави у цеви.

Знате колико је то трајало? Нека краћа два састанка. Званична обука је нешто друго, она је трајала три недеље, са полагањем на стрелишту. Научила сам да раставим и саставим оружје за 15 секунди. Кажу, солидно за жену. Чак су и моји инструктори признали, да се све већи број женских особа јавља на овакве курсеве. Кажу и ту смо почеле да доминирамо. А можда је само крива серија „Војна Академија“ за све.

Као неко ко има четири генерације војника иза себе, који су гинули у биткама за ослобађање Ниша у 19 веку, преко Солунског фронта, заклетве краљу и отаџини у Грачаници, сматрам да нам је потребна стабилна војна сила за одбрану од потенцијалних непријатеља. Дакако, нећемо се увек бранити дипломатијом и хакерским путем – од овог другог начина смо прилично далеко. Налазим да је наша историја довољно указала на потребу враћања обавезног служења војног рока, као и евентуалног враћања предмета Одбрана и заштита, које су наше генерације прошле у току средњошколског образовања. Повратак тој доброј традицији не би урушио достигнути ниво људских права, нити би представљао повреду приговора савести.

И тако се женама пребацује да се стално “петљају” у класично мушка занимања. Ратно стање и било које ванредно стање не бирају пол, већ се гледа спремност, одлучност и одговорност, као и сналажљивост у одређеној ситуацији. Српска је традиција била да пошаљеш сина у војску, па да се „врати као човек“, зар не? И ово је за Прст на чело!

Ваша Драгана,
Чукунунука Сотира Ђорђевића, трговца и једног од ослободилаца Ниша,
Праунука капетана Миће Николића, погинулог приликом пробоја Солунског фронта,
Унука мајора краљеве гарде Мирослава Николића,
Ћерка Милета Ћорића, мајора у санитету.

А. Благојевић: Државна застава – о култури поштовања државних знамења

Каква је култура поштовања државних знамења других народа непрестано се уверавамо. Американци имају Дан заставе. Тачно је да је Америка једна од ретких земаља која слави Дан заставе и тога дана, третирајући је као највећу светињу, грађани уз заклетву изражавају поштовање застави. Када је слетео на Месец амерички астронаут је прво заставом своје државе обележио ново тле. Дан Заставе у УАЕ такође је нешто са чиме се треба упознати. Они који одлазе лети пут Грчке такође имају прилику да виде културу поштовања државне заставе, која се истиче скоро свуда (маркети, апотеке и сл.).

Какву су културу поштовања и части према застави имали наши преци најбоље сведочи следећи детаљ. Немачки цар Вилхелм II је, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе бар једну заплењену српску ратну заставу, али је добио изненађујући одговор.
Генерал му је одговорио да не поседује ниједну.
Од 51 пуковске заставе, колико је поседовала српска војска током балканских и Првог светског рата, ниједна није пала у непријатељске руке, што је био преседан у дотадашњој историји модерног ратовања. Војничка и народна част је сачувана.
Од 51 заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака. Три су нестале у биткама када су их, вероватно у жељи да не падну непријатељу у руке, заставници уништили. Четврта, застава славног Гвозденог пука, односно Другог пешадијског пука „Књаз Михаило”, првог позива Моравске дивизије, била је погребни покров на сахрани краља Петра Првог Карађорђевића и са њим је сахрањена.

Вратимо се у садашњост. У једном делу Новог Сада, ових дана, сведоци смо следећег призора. Сакупљач секундарних сировина је на приколици за бицикл закачио државну заставу Републике Србије. Дакле, скупљање секундарних сировина, махом пластике која потиче из контејнера по граду, уз неизбежне непријатне мирисе, обележено је државном заставом Републике Србије.

Народна скупштина је донела Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 36/09). Овим законом је регулисан начин употребе грба, заставе и химне. Наравно да је овакав начин истицања и употребе заставе у супротности са Законом.

Како развити културу поштовања државних симбола која је саставни део личне културе и националног идентитета? У другим земљама настава у основним и средњим школама почиње химном и подизањем заставе! Негде грађани украшавају своје куће и прозоре државним заставама током празничних дана. Ко не поштује себе не заслужује ни поштовање других. Да Срби више држе до своје заставе, она би се и више поштовала и ценила. И у Бујановцу, а и у Новом Пазару!

НА УНИВЕРЗИТЕТУ У ПРИШТИНИ ОГОРЧЕНИ ЗБОГ ПРЕДЛОГА ЂУРИЋА

Запослени и студенти на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Митровици захтевају смену директора Канцеларије за Косово и Метохију, Марка Ђурића због његовог предлога да Влада Србије укине свих 10 факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Северној Митровици, саопштено је данас.

Запослени су са огорчењем и неверицом примили вест о Ђурићевом предлогу упућеног Министарству образовања, науке и технолошког развоја, да Влада Републике Србије у техничком мандату донесе одлуку о укидању свих десет факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Северној Митровици и оснивању „интегрисаног Универзитета у Митровици“.

Предлог су оценили противзаконитим и увредљивим.

Неподељено је мишљење да би доношење овакве одлуке имало несагледиве последице по опстанак Универзитета у Приштини као једне од кључних преосталих институција Републике Србије на Косову и да она представља корак ка интегрисању овог Универзитета у систем Косова.

Спровођење такве одлуке довело би до губитка посла великог броја запослених наставника, сарадника и административних радника, а остваривање права студената било би трајно доведено у питање а потом и онемогућено.
Поготово је увредљиво образложење на коме се заснива поменути предлог а у коме се наводи „да на Универзитету у Приштини не постоје органи управљања“, што је ноторна лаж јер су избори за органе управљања и њихово конституисање обављено у предвиђеним законским роковима и у складу са Законом о високом образовању Републике Србије, наведено је у саопштењу.

У предлогу, такође, пише да „тренутно стање на Универзитету штети интересима студената али и систему високог образовања Републике Србије у целини“, а да се не наводи ни један конкретан аргумент за такву констатацију.
Напротив, на Универзитету је, у складу са важећим прописима Републике Србије, спроведена реакредитација студијских програма а Министарство просвете Републике Србије, које је једино надлежно за спровођење управног надзора, није констатовало ништа од онога што у поменутом предлогу произвољно наводи господин Марко Ђурић.
Запослени се питају чије интересе оваквом иницијативом, којом вређа институцију Универзитета у Приштини, све запослене и студенте, штити господин Марко Ђурић?

Да ли се покушајем да се на чело Универзитета, уз драстично кршење његове аутономије, поставе компромитовани кадрови који ће послушно спровести укидање Универзитета, уводећи га у систем Косова, штите интереси Републике Србије и српског народа на Косову, или пак нечији приватни интереси и интереси Републике Косово ?

Посебно је забрињавајуће што се овакав предлог упућује Влади у техничком мандату, која према Закону о Влади, не може доносити прописе, изузев ако се ради о потребама државе.

Ако је заиста и реч о потребама државе, нејасно је како су се оне напрасно појавиле непосредно пре одржавања избора у Републици Србији, чиме се шаље узнемиравајућа порука Србима на Косову.
Запослени позивају министра просвете, Срђана Вербића да одбаци овај незаконити предлог а чланове Националног савета за високо образовање, да не дају сагласност на овај скандалозан предлог.

Запослени и студенти на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Митровици, најављују, како су саопштили, правну борбу против овог предлога, али и протесте и захтевају смену директора Канцеларије за Косово и Метохију, Марка Ђурића због овог противзаконитог и увредљивог предлога, који је Ђурић званично упутио министру Вербићу 21. марта.

Д. Ристивојевић: Економска политика звана „МУКО МОЈА ПРЕЂИ НА ДРУГОГА“

aleksandar-vucic-aleksandar-tijanic-rts-javni-servis-tv-pretplata-ukidanje
Почев од јануара 2016. године, поред трошка за струју, на рачунима нашег највећег добављача електричне енергије појавиће се и бонус трошак у виду таксе за РТС и РТВ, све у складу са донетим Законом о привременом уређивању начина наплате таксе за јавни медијски сервис (Сл.гласник РС, бр. 112/2015). Још једна прилика да грађани докажу да могу самостално да се носе са разним врстама трошкова наметнутих од стране државе. Оно што забрињава јесте то што ТВ претплата представља само једно у низу решења која се у суштини на крају завршавају на исти начин – завлачењем руке државе у врло плитак џеп просечног грађанина Србије.

Један од примера системских законских решења на којем се базира опоравак српске привреде и друштва (гледано са позиције власти) јесте Закон о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других примања код корисника јавних средстава (Сл.гласник РС, бр. 116/2014), као и Закон о привременом уређивању начина исплате пензија (Сл.гласник РС, бр. 116/2014). Оба законска решења су донета у циљу фискалне консолидације – појма који је заштитни знак ММФ и Светске банке (истовремено и актуелног српског министра финансија), а заснива се на стезању каиша и одрицању, наравно, грађана. Као да не постоји ни једно друго решење осим преваљивања трошкова кризе на другога. Џозеф Штиглиц, добитник Нобелове награде за економију, је више пута упозоравао на штетност мера штедње, и такође навео једну битну чињеницу а то је да се инвестиције могу покренути не смањивањем већ повећавањем потражње (1).

У вези са претходним надовезујемо и пример преваљивања дугова ЈП „Србијагас“ на трошак буџета Републике Србије, који само потврђује немоћ државе да нађе боље решење за овај проблем. Ако је разлог великих дугова неекономска цена гаса, колика је то економска цена? Да ли ту постоје и трошкови који и нису баш економске природе.
Постоји низ решења која би бар мало отворила врата опоравку посрнуле српске привреде, а да нису на терет грађана. Зашто се на пример држава Србија не одрекне једног дела акцизе на бензин и дизел (50 динара/литри) и на овај начин покуша да помогне привреди. Цена нафте на светским берзама је драстично пала, међутим захватање државе је остало исто и износи скоро око 55% од малопродајне цене ( акциза + пдв+ накнаде) што заправо није мало.
Да се вратимо на почетак, ТВ претплата јесте мали трошак, међутим она показује један модел државе Србије да „своје“ проблеме решава преваљивањем цене и трошка на рачун њених грађана. Опасно је што се на овај начин ствара механизам који не решава кризне ситуације на оптималан и одговоран начин, путем детаљне анализе, коришћењем знања, пословних вештина и других умних радњи, већ се унапред претпоставља да ће новчаник грађана бити најлакше решење.

Извори:
(1) http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:512720-Stiglic-Mere-stednje-ce-upropastiti-EU

Дејан Ристивојевић: ''БОЉЕ РОБ НЕГО ГРОБ'' (или робно/тржишни фундаментализам)

Једно од најсветлијих достигнућа у развоју људског друштва је несумњиво човекова слобода. Од фараона, краљева и царева који су човека продавали као робу па до данас пуно тога се променило. Међутим, данашња стварност је таква да велики број људи носи невидљиве ланце на рукама и живи животом модерних робова. За разлику од роба кога терају бичем да гура тешко камење и који нема другог избора, модеран (неолибералан) човек свакога дана полази на посао и својевољно пристаје да буде роб.

Модерно робовласничко друштво је засновано на дугу, односно дуг је ништа друго него средство контроле и управљања. Однос кредитора и дужника је такав да дужник мора стално да има на уму да дугује. На тај начин његово деловање постаје контролисано и усмерено. Пренесимо овај механизам на виши ниво и добијамо сасвим познато окружење светских кредитора ММФ-а, Светске банке, Светске трговинске организације (као најпознатих представника), с једне стране, и гомиле презадужених земаља, с друге стране. Овакав систем добија свој облик скоро годину дана пре завршетка Другог светског рата, формирањем глобалних економских институција 22. јула 1944. године у Хотелу Маунт Вашингтон, Њу Хемпшир-САД, познатијем као Бретон Вудс, са првобитним формалним циљем да потпомогне послератну обнову. Глобалне институције данас постају стубови неолибералног капитализма, сурови механизми задуживања и контроле других земаља. Једна од кључних тачака у раду ових институција јесте и усвајање “Вашингтонског консензуса“ који је усвојен 1990. године од стране ММФ-а, СБ и Министарства за финансије САД. Предлог је сачинио економиста Џон Вилијамсон, запослен у Институту за међународну економију у Вашингтону за потребе конференције о Латинској Америци 1989. године. Овај скуп тржишно усмерених реформи, требало је да помогне земљама Латинске Америке у покретању стагнирјуће економије и привлачењу капитала. Консензус је донео пакет од 10 ставова (можемо их назвати и “неолибералним заповестима“), са нагласком на макроекономску дисциплину, тржишну економију и отвореност ка светском тржишту путем процеса дерегулације и либерализације. Немачки филозоф Јирген Хабермас је констатовао да је главна порука Вашингтонског консензуса – “trickl down“ односно пустити да богати буду још богатији, а да ће нека мрвица већ стићи до сиромашних.

Можемо такође приметити један од битних аспеката оваквог задуживања – стварање сигурног механизма који би осигуравао враћање дугова држава дужника (насталих ангажовањем глобалних институција), на такав начин да дуг никада не стигне да се врати. Овај механизам је еволуирао тако да земља – дужник поставља на највише управљачке функције људе са стеченим предзнањем код кредитора – глобалних институција. Можда је то чиста случајност али актуелни министар финансија Душан Вујовић је 1979. примљен у Светску банку (од 2003 – 2006. године био је руководолац програма Светске банке у Украјини); Диана Драгутиновић – бивши министар финансија, данас вицегувернер је радила у ММФ-у као специјални саветник од 2002-2004. године; Кори Удовички актуелни министар у влади радила у ММФ-у 1993-2001. године итд.

И тако долазимо и до буџета Републике Србије за 2016. годину, који чека у тамном ходнику велике зграде ММФ-а у Вашингтону да га одобре добри кредитори, негде пре Божића (пре 25. децембра). Неки кажу да смо били добри дужници ове године, да смо учинили све како је тражено и да нас чека светла “дужничка“ будућност. С тим у вези, о неким деловима годишњег плана трошења државе Србије (предлог буџета РС за 2016. годину Скупштина РС усвојила је 12. децембра 2015. године) није се пуно причало, попут члана 2. који каже: “Потребна средства за финансирање буџетског дефицита, набавку финансијске имовине и отплату главнице по основу дугова домаћим и страним зајмодавцима за директне и индиректне обавезе Републике Србије из члана 1. овог закона у укупном износу од 662.250.047.000 динара, планирано је да се обезбеде из зајмова домаћих и међународних комерцијалних и мултилатералних финансијских институција и иностраних влада у износу од највише 90.129.822.000 динара, кроз емитовање државних хартија од вредности (државних записа и обвезница на домаћем финансијском тржишту у домаћој и страној валути) у износу од највише 450.000.000.000 динара и из примања остварених од емисије еврообвезница (државних хартија од вредности емитованих на међународном финансијском тржишту у домаћој и страној валути) у износу од највише 122.500.000.000 динара.“

Изгледа да нам добро стоје невидљиви окови, па зашто би их онда скидали.

Лични став - Данило Бабић: Све наше вође

„Свака власт у Србији гора је од оне претходне!“. Ова реченица могла би да буде заједнички именитељ свим носиоцима власти од увођења вишестраначја. (Да не залазимо дубље у историју.) Сваки режим као да се трудио да иза себе остави задужбину у виду кардиналне грешке коју будуће генерације неће моћи да исправе за неколико деценија. С обзиром на то да памћење просечног бирача не сеже даље од једног изборног циклуса, следи врло кратко присећање.

Милошевић је преспавао рушење берлинског зида. Док се цела Источна Европа ограђивала од комунизма ми смо и даље чекали његово васкрсење надајући се да ће Београд постати „Нова Москва.“ Да је време за демократију, схватили смо тек када нам је она испоручена заједно са осиромашеним уранијумом.

Потом је Ђинђић направио грешку тако што је отворио тржиште које је постало лак плен за мултинационалне компаније. Уместо да се производи и извози, увозили смо апсолутно све што постоји. Примењена је неолиберална матрица „стандардизација – либерализација – приватизација; једном речју – малверзација – којом је опљачкана државна имовина, тј. имовина свих грађана Србије. Нажалост ова матрица примењује се и данас.

Највећи „грех“ Коштуничине владе је што је продала НИС за „шерпу рибе.“ То је био покушај да се гледа дугорочно, али услед геополитичких околности које није било могуће предвидети тај „голуб“ је одлетео.

Демократе (Тадић) су одлуком да питање Косова споје са евроинтеграцијама ставиле Србију у немогућу ситуацију коју данас називамо поглавље 35. Такође остварен је (споља наметнут) циљ потпуне деградације српске војске. За сваки случај. Ипак су Срби „Пруси са Балкана“ и наши Западни партнери то нису заборавили.
Најзад, ево нас у садашњости. Иако бриселски споразум већ претендује да буде нова неславна одлука, не треба журити са закључцима јер мандат још није готов.

И, када ће нам бити боље? За почетак треба да схватимо да нам нису потребне већ поменуте вође, већ институције. Друштво треба да гради државу (никако обрнуто!). Све док они који владају државом буду кројили друштво по својој мери, само да би њиме владали, имаћемо једино „институцију полиграфа.“ Полиграф не лаже али би полиграфиста који њиме управља свакако могао, уколико је суочен са могућношћу губитка посла.

Зашто је Министар полиције на конференцију за штампу извео припаднике свих полицијских јединица? Ваљда да га бране од „удара на здрав разум“ који се уживо одвијао на ТВ Пинку. Ипак, није у полицији све тако црно. Том приликом могли смо закључити да су припадници МУП-а најзад добили нове униформе.

Лако је било Министру војном да избегне моралну одговорност за пад „ваздуплохова“ (sic!) када се „телепронтовао“ из морала. А уједно и из културе. Лепо је знати да се поштују права жена, барем номинално. У реалности на истој тој телевизији са које долази и увређена новинарка емитује се један од ријалити програма који на најдегутантнији начин понижава жене и чак пропагира насиље над њима.

Черчил је рекао да сваки народ има власт какву заслужује. Многи кажу да је био у праву. Да ли Србија, мајка свих нас, заслужује да клечи пред оваквима?

Приближава ли нам се промена Устава?

До краја недеље би према најави Зоранa Бабића, шефа посланичке групе СНС-а, требало да буде формиран Акциони тим Скупштине Србије који ће почети разговоре о промени политичког система, изменама изборног закона и Устава Србије.
Како је најавио Бабић, за две недеље би требало да јавност буде упозната са тим шта би све требало мењати у Уставу. Готово у исто време са најавом формирања овог тима, поједини дневници пласирају причу како председник Србије Томислав Николић такође жели промену Устава како би преко те промене повећао овлашћења председника Републике, тако да може да бира премијера и саставља владу.

За професора Слободана Орловића са Правног факултета у Новом Саду најава формирања акционог тима је само наставак најаве премијера Вучића да би требало мењати Устав. Међутим, он каже да је за њега као неког ко се бави уставним правом загонетка шта то треба мењати у Уставу.
Орловић каже да претпоставља да је сметња будућим европским интеграцијама територијални интегритет Србије, односно Косово и Метохија, што се налази и у преамбули и у нормативном делу Устава.

„Сигурно да Устав у неком смислу смета даљим европским интеграцијама, јер се оне одигравају у некаквој дволичној атмосфери. Најављује се, с једне стране, да је Србија радо виђена у ЕУ, а с друге стране, исто то се најављује и за такозвану Републику Косово, што су две неспојиве ствари“, тврди Орловић за Спутњик.
Он даље најављује да Србију на путу будућих европских интеграција чека пренос дела суверености, тачније прихватање уговора ЕУ и њених директива, то јест њеног секундарног права као дела правног система Србије.

Медијским најавама према којима председник Николић жели да променом Устава сам себи повећа овлашћења, аналитичари са којима је Спутњик разговарао не придају велику пажњу.

„Мени се чини да су то некакве полужуте медијске спекулације. Наиме, председник Републике је према Уставу један од овлашћених предлагача промене, односно доношења новог устава, и према томе не видим зашто би он, било како да се зове, стајао иза нечега или иза некога, него би сам то саопштио“, тврди Орловић.
Он каже да око питања — да ли променама Устава оставити председнику Републике несразмеру између непосредног избора и великог легитимитета који из тога црпи, и малих, готово украсних овлашћења која има — ни струка не може да се сагласи.

„Заговарам тезу да треба оставити непосредан избор председника јер он на тај начин представља одређену противежу влади. Јер није добро ни у једном демократском систему када једна личност ужива изузетно велику власт. У том смислу сам пре за то да он добије један део овлашћења извршне власти, а да се легитимитет који добија непосредним избором задржи“, закључује Орловић.

Зоран Бабић је најављујући формирање Акционог тима изразио наду да ће тим до краја године завршити посао око припреме предлога за промену политичког система, али није желео да лицитира хоће ли наредне године уследити ванредни парламентарни избори, према новим изборним правилима.
Критичари важећег Устава посебно истичу статус аутономних покрајина, потребу за децентрализацијом, недостатке изборног система, овлашћења председника државе, неадекватно регулисана људска права, заштиту података.

Стручњаци напомињу важност и неопходност широког консензуса приликом евентуалног доношења новог највишег правног акта.

Опширније: http://rs.sputniknews.com/komentari/20150506/1724208.html#ixzz3ZROMFqQk