Mилан Благојевић: Неуставна правосудна институција у БиХ

Од априла 2014. на нивоу БиХ постоји једна правосудна институција створена на неуставан начин. О њој се чак и у професионалној заједници не говори много, па не чуди што ни шира јавност о тој институцији не зна готово ништа.

Она је и те како важна, јер се ради о својеврсном врховном суду, што ће показати примјери које наводим у наставку. Но, прије тога подсјетићу да су тог 10. априла 2014. тадашњи предсједници највиших судова Републике Српске, Федерације БиХ и Брчко дистрикта, заједно са предсједницима Високог судског и тужилачког савјета БиХ и Суда БиХ, сјели и усвојили тзв. Правила панела за уједначавање судске праксе. У уводу тог прописа написали су да га доносе „у складу са препорукама Структурисаног дијалога о правосуђу између ЕУ и БиХ и мишљењем Венецијанске комисије“. Дакле, за усвајање наведеног прописа његовим доносиоцима, иако су руководиоци највиших институција правосуђа, било је довољно да учесници нечега што није законодавно тијело и нема демократски политички легитимитет (тзв. структурисани дијалог о правосуђу и Венецијанска комисија) кажу да треба успоставити поменуту институцију. Такво поступање је противно одредбама Устава БиХ о начину на који се може основати институција на нивоу БиХ. Због тога не чуди што се шефови наведених највиших судских инстанци у уводу својих правила нису позвали ни на једну одредбу Устава БиХ, а и како би када их на тако нешто не овлашћује ниједна одредба како савезног, тако ни ентитетских устава.

У Правилима је затим прописано понашање за двије ситуације. У првој ситуацији ова институција врши усаглашавање ставова и усваја правна схватања када нема дисхармоније између савезних и ентитетских закона, али се они различито тумаче од стране судова. То на једном примјеру значи сљедеће. Претпоставимо да Закон о раду има одредбу која гласи истовјетно у РС, ФБиХ и Брчко дистрикту, али је судови у Српској примјењују на један, а судови у Брчко дистрикту на други начин. У таквој ситуацији према наведеним Правилима то се мора расправити и одлучити у овој новој институцији на нивоу БиХ, а кад се ту заузме заједнички правни став, онда он обавезује све највише судске инстанце у БиХ, што у пракси значи да обавезује и све остале ниже судове. Друга ситуација је она када не постоје усаглашена законска рјешења у ентитетима. За тај случај доносиоци Правила прописали су право овој институцији да даје иницијативу законодавцу за измјене закона. Опет на једном примјеру показано, то значи сљедеће. Замислимо да у Закону о привредним друштвима Српске постоји нека одредба која гласи на један, а у одговарајућем закону Федерације она гласи на други начин. Е у таквом случају је овим Правилима прописано да се та неуставна правосудна институција обраћа законодавцима РС и ФБиХ казујући им, у суштини, како не треба да имају различита законска рјешења и да их требају измијенити и уједначити. То што у Уставу БиХ и уставима ентитета, као ни у пословницима било ког овдашњег законодавног органа, нема ни слова о таквој могућности, није било од важности приликом успостављања ове институције и прописивања Правила за њен рад.

Након што је успостављена те 2014. године, у раду ове институције учествују судије највиших судова у БиХ, па се тако понавља апсурдна ситуација да носиоци највиших правосудних функција дају легитимитет нечему што је створено очигледним кршењем свих овдашњих устава.

Осим ове посљедице, која не служи на част правосудној професији, постоји још једна посљедица која није нимало безазлена. Она се огледа у томе што је на претходно описани начин Врховни суд РС добрано развлашћен у вршењу једне од његових основних уставних задаћа. Наиме, чланом 123. Устава Српске је прописано да њен Врховни суд, као највиши суд у Републици, обезбјеђује јединствену примјену њених закона. То значи двије ствари. Као прво, из ове уставне одредбе произлази да је тај суд једино позван и овлашћен да обезбиједи јединствену примјену права у РС. Стога он према Уставу, а ни по природи ствари, ову уставну задаћу не може дијелити ни са ким, а посебно не са институцијом створеном на неуставан начин. Као друго, не може Врховни суд РС, па ни његов предсједник, одлучити да на било чију препоруку улази у аранжмане којима се противуставно стварају институције каква је тзв. панел за уједначавање судске праксе. Уставно право да одлучи о преносу било које надлежности, па и дјелимично, има само Народна скупштина РС, а ни она то не би требала да учини у овом случају, јер би тиме добрано развластила Врховни суд РС, послије чега он више не би био врховни суд у пуном смислу те ријечи. Нажалост, сва та тако јасна правила су очигледно прекршена у овом случају, што је поражавајуће ако се има у виду да је то учињено управо од субјеката позваних да штите уставност и законитост, без којих нема владавине права.

Колико је Врховни суд Српске неуставно развлашћен од своје најважније уставне задаће, показује и примјер из праксе који сам оставио за крај. Неки дан сам учествовао на једном стручном скупу судија на тему уједначавања судске праксе, на ком скупу је учествовало и троје судија Врховног суда РС. У суд(иј)ској пракси примијетио сам незаконито понашање неких првостепених судова да кад донесу пресуде којима странци досуде трошкове парничног поступка, истовремено обавежу противну странку да на те трошкове мора платити и законску затезну камату, која тече одмах, од дана доношења првостепене пресуде, иако та пресуда још није ни отпремљена нити је почео тећи рок за жалбу. Како је таква пракса супротна услову који мора бити испуњен да би према закону некоме припало право на законску затезну камату, искористио сам моје присуство наведеном скупу да замолим присутне судије Врховног суда РС да тај суд у што скорије вријеме заузме правни став о том проблему, ради уједначавања судске праксе. Учинио сам то из простог разлога што је ово питање у искључивој уставној надлежности Српске, па је сасвим природно и једино уставно исправно да њен Врховни суд заузме о томе став и тиме обезбиједи јединствену примјену закона. Нажалост, добио сам одговор да је у Врховном суду РС препознат тај проблем, али да он претходно мора бити изнијет на разматрање и одлучивање у наведеној правосудној институцији. Све то упркос томе што је она формирана и функционише на неуставан начин.

Проф. др Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>