Интервју са проф. др Владаном Петровом

IMG_2033

Питања

Правна анализа уставног оквира о правосуђу

1. Радна група за израду анализе измене уставног оквира, чији сте један од чланова, а коју је образовала Комисија за спровођење Националне стратегије реформе правосуђа за период 2013-2018 израдила је Правну анализу уставног оквира о правосуђу у Републици Србији. Можете ли нам укратко представити закључке до којих сте током рада дошли?

Издвојио бих неколико најважнијих закључака. Најпре, уставна начела о судској власти треба дефинисати прецизније и систематичније. На почетку одељка о судској власти, треба навести темељне уставне гаранције, институционалне и персоналне, којима се уређује положај судова и судија, а не да оне буду разуђене по целом одељку. Затим, потребно је уредити начин избора судија тако да се умањи утицај политичког чиниоца, односно сведе на најмању могућу меру. У том смислу, предлажемо промене које имају за циљ да се боље дефинишу надлежности Високог савета судства, а из његовог састава уклоне поједини носиоци политичких функција, попут председника надлежног скупштинског одбора, а можда и министра правде. Најзад, треба ојачати сталност судијске функције. То би се могло обезбедити на два начина: укидањем тзв. пробног мандата за судије које се први пут бирају и уставним прописивањем основа за престанак судијске функције, који су према важећем уставном решењу препуштени законодавцу. Одговорајући предлози учињени су и са циљем адекватног уставног позиционирања јавног тужилаштва.

2. Велики број закључака се односи на избор носилаца правосудних професија. Који су највећи недостаци тренутне регулативе и у којој мери утичу на независност правосуђа у Србији?

Начин избора судија је једна од најважнијих институционалних гарантија независности судства. Важећи устав се определио да избор судија повери Високом савету судства као независном државном органу, али је у том настојању стао на пола пута. ВСС бира судије које се бирају на сталну судијску функцију, али оставља надлежност Народне скупштине кад је реч о избору лица која се први пут бирају на судијску функцију, на мандат од три године. ВСС треба да буде искључиво надлежан за избор свих судија. Избор судија које се први пут бирају на ту функцију од стране Скупштине је уставна мимикрија којом се покушава сакрити политички утицај при избору судија тако што први избор мора да прође парламент, да би се потом ВСС-у препустила „широка“ надлежност, која, међутим, може да се креће само у границама одабира који је Скупштина претходно учинила. Први избор судија на мандат од три године у нашој пракси се није показао као добро решење и зато смо у Радној групи сагласни да га треба укинути.
Народна скупштина бира и председника Врховног касационог суда, као и председнике свих судова. Ни то не сме остати надлежност Скупштине, већ мора постати надлежност ВСС-а. Заиста је крајње нелогично и неоправдано да Скупштина бира и судије “почетнике” и председнике судова, укључујући и председника највишег суда.

3. Који су следећи кораци радне групе? У Правној анализи се, као други корак, помиње израда Нацрта измена Устава. Да ли у скорије време можемо очекивати и представљање анализе и јавну расправу на ту тему?

Правну анализу треба да усвоји Комисија за спровођење националне стратегије реформе правосуђа. Очекујем да ће то бити учињено на једној од наредних седница почетком ове године. Ако Комисија стане на становиште да треба радити нацрт дела Устава који уређује судску власт, ми ћемо наставити са радом, али ми се чини да би то могао бити узалудан посао, ако се носиоци политичке власти не изјасне да ли ће, у ком правцу и у ком обиму, отпочети званична радња на промени Устава.

У сваком случају, платформа за уставну реформу судске власти коју поставља ова правна анализа је добра. О њој су се позитивно изјаснили и председници судова на конференцији у Палати Србије 29. новембра 2016. године, као и поједини чланови Венецијанске комисије, попут професорке Хане Сухоцке, почасног председника ове комисије. Да ли ће овај текст бити “мртворођен” или ће бити преточен у нацрт одељка Устава о судској власти, питање је на које одговор морају дати релевантни политички чиниоци. Да будем конкретан: Влада, која је и именовала чланове Комисије за спровођење националне стратегије реформе правосуђа.

612093_vladan-petrov-foto-marko-metlas_f

Промена Устава

4. Акционим планом за поглавље 23. Србија се обавезала да промени Устав у делу који се односи управо на правосуђе. Када очекујете да ћемо ући у поступак измене Устава и да ли је, по Вашем мишљењу, боље донети потпуно нови Устав или је довољно изменити спорне одредбе постојећег?

Немам никаква сазнања о томе када ће и да ли ће уопште доћи до промене Устава. Очигледно да се никаква званична радња на том плану не може очекивати пре него што се окончају председнички, а можда и парламентарни избори, ако их буде. Саветујем политичке чиниоце да се не играју с Уставом и да не помишљају да га промене “преко ноћи”. Ваљда тежимо да постанемо озбиљна држава, а у таквој држави мора да постоји јасна уставна стратегија пре него што званично отпочне ревизиони поступак.

Кад је реч о томе да ли извршити тзв. тоталну или парцијалну ревизију Устава, не видим озбиљан разлог за доношење комплетно новог устава. Постојећи, уз одговорајуће корекције, свакако није препрека за европске интеграције, ако се покаже да су оне у будућности најбоља опција за Србију. Ни важећи устав није “нов”. У процедуралном смислу изведен из претходног, он је и садржински, у основи, исти као Устав од 1990. Дакле, ја сам за парцијалне и то минималне промене, оне које ће отклонити озбиљне недостатке у постојећем тексту, и које ће створити бољу нормативну основу за функционисање правне државе. Правна држава је идеал коме треба да тежимо, а ЕУ је само један од могућих оквира у којима се правна држава може остваривати.

Заступам годинама тезу да Устав треба мењати због нас, односно због наше државе и наших грађана, а не због ЕУ. Није то затварање у сопствене оквире, него рад на себи, уз поштовање правих европских начела и вредности, да би нас и други поштовали као поуздане “партнере”. У том процесу, можемо тражити помоћ од институција као што је, на пример, Венецијанска комисија, али то не смемо радити лицемерно, како су носиоци политичке власти чинили од 2000. године. Савети и препоруке Венецијанске комисије не могу се представљати домаћој јавности ни као ултиматуми, јер то нису, нити њена мишљена смеју бити легитимацијски “плашт” за експериментална уставна решења каквих нигде другде у Европи нема или су та решења инцидентна у појединим државама.

Развој Правосудне академије

5. Члан сте и радне групе за израду смерница за реформисање и развој Правосудне академије. Докле се стигло са анализом тренутног стања и функционисања Правосудне академије?

Та радна група је радила интезивно у пролеће 2014. године и завршила свој посао тако што је сачинила извештај у којем је истакнуто више недостатака у законској регулативи Правосудне академије, али је указано и на озбиљан раскорак између нормативног и стварног у функионисању ове институције. Није доведена у питање идеја о постојању Правосудне академије нити њена начелно позитивна улога у образовању квалитетних кадрова у правосуђу, али је оцењено да још много тога треба да се уради нормативно и стварно да би Академија постизала одличне резултате и уживала углед сличних институција у Европи.

6. Шта би требало мењати у раду ове институције и да ли ће неких промена бити у 2017. години?

Од тог доба, када је извештај о Правосудној академији учињен доступним јавности, прошло је две и по године и нисам се бавио радом ове институције. Ипак, изнео бих своје мишљене, али не као члан разних комисија и радних тела. Пројекат “Правосудна академија” је био врло амбициозно постављен. Ишло се дотле да се овој институцији нађе место у Уставу. Мислим да је дошло до извесног “хлађења”, тачније реалнијег поимања позиције и улоге Академије која треба да обучава и усавршава кадрове у правосуђу, али која није ни коректив за рад на правним факултетима на којима нема или нема у довољној мери правне праксе, а још мање (једини) институционални канал за избор судија на сталну судијску функцију. То је, сматрам, добро и за будућност Правосудне академије. У супротном, сасвим оправдана идеја о потреби сталног обучавања и усавршавања кадрова у правосуђу на овај начин била би у потпуности обесмишљена.

Уставни суд и редовни судови

7. 2013. године Уставни суд је својом одлуком утврдио да одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, којим је било прописано да су од поништавања у поступку по уставној жалби изузете судске одлуке, нису у сагласности са Уставом. Међутим, чини се да је и даље спорно питање односа Уставног и редовних судова?

Та одлука Уставног суда била је сасвим исправна, јер је законодавац 2011, изменама Закона о Уставном суду, модификовао дејство уставносудске одлуке којом се утврђује да је повређено нечије уставно право одлуком суда. Такво овлашћење законодавца не произлази из уставне одредбе која гласи: „Уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.” Дакле, уставна жалба за предмет има било који појединачни акт или радњу државног органа или организације која врши јавна овлашћења, што значи да Устав не даје основ да се судске одлуке као појединачни акти третирају друкчије од осталих појединачних аката. Стога, ако је Закон о Уставном суду предвидео да се појединачни акт којим је повређено или ускраћено уставом зајемчено право поништава, онда се то мора односити и на судске одлуке. На њих поготово, јер се у пракси најчешће судским одлукама и повређују уставом зајемчена права.

Наравно, одлука Уставног суда од 2013. није довела до смиривања латентне напетости између Уставног суда, као „чувара устава и уставности“,, и Врховног касационог суда као највишег суда. Та напетост постоји и у другим државама. Некад се испољава јаче, некад слабије. Она је, у извесном смислу, логична последица немогућности да се јасно разганиче надлежности уставног суда и редовних судова у вршењу функције заштите уставом зајемчених права.
Однос између Уставног суда и Врховног касационог суда може се, делом, „релаксирати“, одговарајућим уставним изменама, али понајвише зависи од нивоа уставне културе коју карактерише и свест о неопходности сарадње између уставног суда и редовних судова у заштити уставних права. Од такве уставне, и уопште правне, културе ми смо још увек далеко, али одговарајућа уставна решења могу створити солидну претпоставку за „мирну коегзистенцију“ између Уставног суда и Врховног касационог суда.

Ових дана сам, под покровитељством ОЕБС-а, заједно са једном вредном сарадницом, завршио радну верзију Уставноправне анализе односа између Уставног суда и редовних судова у Србији. О њеним резултатима је још рано говорити. Треба да „рукопис одлежи“. У сваком случају, нема идеалног нормативног модела односа између уставног суда и редовних судова, а напетост између ових органа је природна и отклоњива само у мери у којој су Уставни суд и Врховни касациони суд спремни да покажу нешто више поштовања један према другом, односно да се уздрже од претеране суревњивости и инсистирања на својим „ексклузивним“ позицијама и правима. Речју, заштита уставом зајемчених права као уставних вредности могућа је само комплементарном активношћу оба органа.

Избор судија Уставног суда

8. Након недавног избора девет судија Уставног суда, поново је у јавности покренуто питање реформе уставног судства и промене начина избора судија овог суда. Какав је Ваш став по овом питању?

Недавни избор судија Уставног суда није покренуо питање реформе уставног судства и промене начина избора уставних судија. Ништа се није десило. Неколико медијских коментара о предложеним и изабраним кандидатима за које се тврдило да су страначки људи и то је све. Уопште, ни медији ни стручна јавност, а да не говорим о Народној скупштини, нису поклонили пажњу избору судија Уставног суда која одговара уставном рангу и значају овог органа. То је само један од показатеља да је изградња правне државе мукотрпан и дуг процес и да Србија још увек није, оно што политичари олако изговарају, правна држава или држава владавине права. Да јесте, избор Уставног суда би био прворазредни догађај, а кандидати за судије Уставног суда, сви до једног, доказани правници из редова највиших судова, као и професора права –, са непорецивим стручним и људским квалитетима.

Иначе, начин избора судија Уставног суда, какав га прописује Устав, теоријски је оптимално решење. Не видим који би начин избора био бољи од овог. Три гране власти, законодавна, оличена у Скупштини, извршна, оличена у органу који је овој власти најближи – председнику Републике, и судска, оличена у Врховном касационом суду, бирају, односно именују по пет судија. Ипак, подсетио бих само да је моћ Устава крајње ограничена, штавише она је ништавна у држави у којој се судије Уставног суда одређују далеко од очију јавности и где, изгледа, ни сами овлашћени предлагачи, односно органи који формално бирају и именују судије – Народна скупштина и председник Републике – нису још увек спознали колико је тешко у малој Србији наћи толико истакнутих правника, који ће имати снагу и чврстину да носе “терет” чувара Устава: да Устав чувају и од оних који су их предложили, односно изабрали. Устав, можда више није онај “правни Голијат”, какав је некад био, али није ни “Давид” (Р. Марковић). Његово достојанство треба да чувају најбољи “чувари”.

У сваком случају, стандард “истакнути правник” показао се као врло манипулативни услов за избор судија Уставног суда и у будућој реформи морао би бити напуштен прецизирањем из чијих редова се бирају судије Уставног суда, а можда и покушајем да се у Закону о Уставном суду дефинишу критеријуми “истакнутости”. Веровао сам у категорију “истакнутог правника”. Пишући о њој, мислио сам да треба да опстане, али немамо ми ту правну културу која ће омогућити да се добра идеја развија, а да се не обесмисли чим је настала.

Параграф

9. Шта мислите, колико коришћење електронских правних база и објављивање стручних часописа утиче на унапређење и осавремењивање правних професија?

Припадам вероватно последњем изданку старе школе правне науке у нас. Волим да читам књиге које држим у руци и да, кад ми време дозволи, пишем дрвеном оловком на папиру, па тек онда уносим другу или трећу верзију текста у компјутер. Међутим, све чешће користим електронске правне базе и свестан сам колико су оне олакшале процесе сазнавања и писања. Правим стручним часописима из области права треба пружити пуну подршку, јер без њих нема развоја правне праксе и правне доктрине, а све су то битне претпоставке за подизање правне свести и правне културе.

Интервју је објављен у часопису „Правник у правосуђу“, бр.129-130 у децембру 2016. године

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>