Интервју НИН-у проф. др Слободана Орловића: Тајни господар живота и смрти

Након сатанка у Бриселу председник Србије казао је да ништа неће потписивати на своју руку, него да ће сваку одлуку изнети пред народ да одлучи. Шта је то што у договору са Приштином председник уопште може да „изнесе пред народ“ и у којој форми?

Објективно, садржај и теме последњих „бриселских преговора“ између „Београда“ и „Приштине“, како се немушто називају две преговарачке стране, нису ни приближно познате обичном грађанину. Оно што се са поприличном сигурношћу може закључити, јесте да су „техничке“ теме (о телефонији, струји, води, Трепчи и др) исцрпљене или остављене по страни, а да се „дијалог“ настоји вратити на политичко-статусни терен. То не значи ништа друго него предочавање Србији да је сама против Запада (САД и већина у ЕУ) и косовских Албанаца и да не може, или не би смела, да одустане од коначног, свеобухватног, правнообавезујућег споразума. То не треба да изненађује јер су сви досадашњи „споразуми“ – од ондашњих „Боркових“ (2011) а посебно први „Бриселски споразум“ (2013), били кораци у правцу коначног политичког пораза Србије. Тај претећи политички пораз је садржан у дефинитивном уставноправном саглашавању Србије са независношћу „Косова“ и то: непротивљењу његовом чланству у УН и једног дана у ЕУ, споразумом о државној граници, разменом дипломатских представника, изричитим или де фацтопризнањем „Косова“ и још неким питањима која би се унела у „правно обавезујући споразум“.
Оволика очекивања од Србије производе огроман притисак на српске преговараче па је логично да власт, у овом моменту сатерана у сам ћошак, жели са народом да подели одговорност за доношење таквих историјских одлука. Овакве поделе одговорности са народом неће бити само ако српска власт преузме на себе да сама одлучи о Косову и Метохији, притиснута, евентуално, неким ултиматумом Запада. Но, на срећу, ово је још у сфери неизвесности па и нагађања.
Уставноправно гледано, наша одлука о државном статусу „Косова“ и другим државним питањима (међусобне границе, дипломатски односи) мора, уједно, бити и одлука о промени Устава Србије. Косово и Метохија су уставна материја, као и државна граница, па промене њиховог уређења може бити само у оквиру уставних промена. У овим случајевима морао би се расписати уставотворни референдум на коме би грађани Србије са правом гласа донели коначну одлуку. То су правила владавине права, правне државе и народне суверености.
Друга могућност „апела на народ“, односно укључивања српских грађана у доношењу одлуке о државно-статусним питањима „Косова“, је посредним путем – „прикривеним референдумом“. То би се спровело тако што би након потписивања „правно обавезујућег споразума“ (од стране председника Владе, на пример) била распуштена Народна скупштина и расписани избори. Потом би се новом сазиву Народне скупштине изнео на усвајање „правно обавезујући споразум“ (ратификација). Међутим, овај пут поделе одговорности са народом директно крши Устав јер у њему стоји да је Косово и Метохија саставни део наше територије.

Неколико опозиционих посланика захтевало је расправу у парламенту о платформи за разговоре са Приштином. Ако је реч о међународном уговору, (председник Републике Александар Вучић је тако недавно назвао Бриселски споразум, без обзира на то што га је Уставни суд прогласио политичким) да ли је таква расправа у парламенту неопходна?

По нашем уставу Влада утврђује и води (спољну и унутрашњу) политику државе (чл. 123). Председник Републике нема уставну надлежност да преузима међународноправне обавезе у име Србије, а могло би се тумачити и да нема надлежност за вођење политичких преговора о уставним питањима, какво је уставноправни статус Косова и Метохије. Председник Републике представља Србију и та је надлежност у међународним односима углавном протоколарна. Отуда, да би учествовао у оваквим међунардним преговорима и евентуално својим потписом преузео неке обавезе у име државе, председник Републике мора имати уставноправни основ унутар којег се мора кретати (на пример, заштита територијалног интегртета). Уставноправни основ би му, на основу Устава, сачинила Народна скупштина. Такође, председник Републике би морао бити опуномоћен као преговарач и евентуални потписник „правно обавезујућег споразума“ и то од стране Народне скупштине или Владе.
Било какав потписан међународни уговор, у шта спада и будући „правно обавезујући споразум“ под условом да буде склопљен, мора бити потврђен од Народне скупштине. С тим да ако се такав споразум закључи пре промене Устава, он би морао доћи под удар Уставног суда јер уређује питања о Косову и Метохији и државној територији супротно Уставу. Међутим, видели смо да са једним од таквих међународних уговора, првим „Бриселским споразумом“ то није био случај. Иако сасвим противан Уставу Србије, први „Бриселски споразум“ је уз саучесништво Уставног суда унет у правни систем Србије и спроведен.
Свака расправа у Народној скупштини, као облик демократског сучељавања мишљења је добродошла, а ја бих рекао да је у најави коначне фазе „бриселских преговора“ обавезна. Најмање што би се скупштинском расправом постигло је то да би и грађани бар посредно били укључени као контролори дебате и, не заборавио, носиоци суверености – највише власти. Међутим, у Србији извршна власт већ дуго влада Народном скупштином па је нереално очекивати да се скупштинска већина успротиви ономе што јој предложи извршна власт.

Као један од учесника унутрашњег дијалога о КиМ, да ли сматрате да је тај процес дао очекиване ефекте и да ли очекујете да се, у овом тренутку, ставови и закључци тог дијалога узму у обзир приликом доношења одлуке о том предстојећем споразуму?

Почетак унутрашњег дијалога није имао, бар се мени тако чини, неки осмишљен концепт и структуру. Почев од професора уставног права, сазивани су разнолики учесници да кратко и јавно кажу своје мишљење, свако из угла своје науке, склоности, емоција, порекла, храбрости, интереса… и све то је изгледало прилично конфузно. Временом су се понављала, подржавала, опонирала и допуњавала изнета мишљења, али до сада, бар колико ја знам, организатори нису извели закључке проистекле из унутрашњег дијалога, нити су сви ти изнети ставови сажети и обнародовани.
Оно што је јасно проистекло из унутрашњег дијалога јесте да велика већина учесника не прихвата „Косово“ као независну државу. У том смислу, ако је власт тражила мишљење интелектуалаца и друштвене „елите“, добила је недвосмислен одговор – не „Косово“ него Косово и Метохија.

Драгана Пејовић, НИН

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>