Д. Ристивојевић: Управљам сад као зомби

Приватизација у држави Србији је и даље актуелна тема, чак и после 30-так година од доношења првих закона који су се бавили трансфером друштвеног/државног власништва у приватно. Као прави торнадо, у вртлог приватне својине је усисана велика количина државног капитала ради постицања ефикасности и продуктивности. Као реклама у којој се нуди повољан кредит у банци или можда учешће у неком од бројних ријалити шоу програма, прича о успешним приватизацијама се и данас продаје у медијима. Међутим, да ли су све ове приватизације биле апсолутно неопходне и незаобилазне?

Влада Србије објављује вести о приватизацијама стратешких индустријских ресурса као једно велико олакшање (1), најпре за буџет републике Србије који се на овај начин решава фискалних рузика, односно непотребних баласта у виду субвенција и других издатака. Постиже се раст страних инвестиције, раст запослености путем очувања старих и отварања нових радних места, континуирани раст суфицита, раст БДП-а итд. Стиче се утисак да се продајом државне имовине ради једна добра ствар у односу на то да постојеће руководство (најчешће ВД партиjског карактера) није било у стању да успешно управља државном имовином и да је стално правило губитке који су се покривали из буџета, тј народне касе. Држава није имала потенцијала да пронађе адекватан менаџерски кадар који би могао да професионално управља државним капиталом и тиме се проблем само продубљивао и наравно више коштао. Посматрајући искуства других земаља долазимо и до неких позитивних примера везаних за управљање државним капиталом, као што је Норвешка компанија Теленор са седиштем у Форнебуу, близу Осла којом више него успешно управља држава. Да ли је основни узрок ове ситуације недостатак домаће памети или можда слаба решеност да се она нађе? Србија је препуна школа разних врста менаџмента и право је чудо како не може да се пронађе добар руководилац, управник или менаџер.

Један део државних ресурса је искоришћен и продат страном капиталу у циљу политичког приближавања великим силама. Некадашњи смедеревски гигант Сартид (Српско акционарско рударско топионичарско индустријско друштво а.д.) је чак успео да промени два моћна власника и то 2003. године је продат америчком УС стеелу, који га је 31. децембра 2012. године вратио за 1 долар влади републике Србије, а затим 2016. године прелази у власништво кинеског Хестила, са седиштем у Београду.

С обзиром на немогућност проналажења доброг управљачког кадра за вођење државних предузећа, да ли је такав случај и са политиком у Србији. Да ли су и у овом сегменту нужне реформе? Да ли постоји могућност да се у будућности оваква ситуација промени?

(1) https://www.blic.rs/biznis/privreda-i-finansije/posle-rtb-a-bor-pkb-a-i-azotare-ministarstvo-najavilo-jos-devet-privatizacija/w4wzxhp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>