Бранислав Ристивојевић: САМО МРТАВ СРБИН ЈЕ ДОБАР СРБИН

1) И поред понуде елимисања војне претње Северној Кореји у замену за њено обустављање атомског програма, САД организују војне вежбе са Јужном Корејом; 2) САД су „изашле“ из тзв. Атомског уговора који су потписале са Ираном прошле године; 3) Председник Вучић нас је информисао да САД и ЕУ немају намеру да реализују одредбе тзв. Бриселског споразума о формирању Заједнице српских општина; 4) Радован Караџић је 2008. свету открио да је склопио са Ричардом Холбруком споразум да га неће оптуживати и хапсити ако се повуче са свих политичких функција; 5) Михаил Горбачов је недавно обзнанио да су му Американци обећали да се НАТО неће ширити на исток ако он повуче совјетске трупе из земаља које су бивше чланице Варшавског споразума. Шта повезује све ове вести? Само две ствари. а) Једна од уговорних страна је САД; б) Друга уговорна страна је поступала у ономе што правници латински зову bona fide, а на српски се лепо преводи као добра вера, да ће се уговор испунити.

Шта је bona fide? Термин означава став субјекта права приликом склапања уговора према којем он поступа поштено, у складу са правним поретком, желећи да уговор склопи управо са циљем који је означен у њему. Истовремено, субјект права верује да се и друга уговорна страна понаша на исти начин. Њена супротност је mala fide, зла односно лоша намера. То је ситуација када се нека од уговорних страна од почетка склапања уговора планира да га прекрши тј. нема намеру да испуни преузете обавезе.

Да ли су друге уговорне стране (Северна Кореја, Иран, Србија, СССР, Караџић) могле да предвиде mala fide понашање Американаца? Да су пажљивије проучиле америчку историју, могле су. У својој монографији Амерички индијански уговори – Историја политичке аномалије Френсис Пол Пруча(1) пописује равно 367 уговора САД са домородачким становништвом Америке – Индијанцима – између 1778 и 1868. године. То је више од четири годишње! Писац њихов садржај назива нерегуларним, неуобичајеним и често контрадикторним у односу на оно што се нормално очекује од једног међународног уговора. Тако су се, пише Пруча, на почетку 90-огодишње историје ових уговора Индијанци третирали као равноправан преговарачки субјекат и били су, чак, називани нацијама. Међутим, како је процес одмицао, Индијанцима је САД признавала све мање и мање садржаја овог статуса, постајали су све више зависан и подређен субјекат, а уговори су садржали одребе по којима су они под „искључивом заштитом САД“. Свака страна држава са којом би Индијанци склопили уговор сматрала би се непријатељем, а такав акт би се сматрао актом непријатељства према САД.(2) На самом крају ове нечасне историје односа САД са Индијанским становништвом уговори су садржали чак и скандалозне одредбе, као што је она у Уговору склопљеном са Сијуксима 14.10.1865. године у Форт Салију према којој: „Сваки амандман или измена овог Уговора који је донео Сенат САД сматраће се коначним и обавезиваће уговорне стране, као део овог Уговора, на исти начин као да су се поглавице са њим унапред упознале и сагласиле“.(3) Оваквим одредбама Индијанци су били потпуно деградирани као уговорна страна. Није ни чудо да је само три године после овог (1868) САД престала да склапа било какве уговоре са Индијанцима. Нису им више били потребни. Потпуно су их потчинили својој самовољи, арбитрерности и бесправљу чији је коначан резултат био највећи од свих геноцида који је савремена историја видела.

У суштини, прави циљ америчких власти је одувек био физичко уклањање Индијанаца односно њихово истребљење са њихове земље како би ресурси на (или у) њој били у служби белих колониста. Целокупна политика склапања уговора, укључујући њихово систематско кршење, била је посвећена само овом циљу.(4) Најбоље и најкраће је ову америчку политику у реченици која му се приписује сажео по злу чувени амерички генерал из Индијанских ратова, Филип Шеридан: „Само мртав Индијанац је добар Индијанац“.

Да ли се Американци овако понашају порема свим уговорним странама? Не. Према ономе кога они доживљавају као равноправног – не. Реч дата између џентлмена вреди, реч дата Индијанцу не вреди. Џентлмен је вредан поштовања и уважавања, Индијанац није. Онај ко је пажљиво посматрао америчку историју не може да дође до другог закључка осим да су сви горе набројани (Северна Кореја, Русија, Србија, Иран…) за америчко вредновање ствари – Индијанци.
То значи да ко год са Американцима преговара у име Србије са пуним разлогом може да очекује само превару, обману и лаж. Ко искрено очекује нешто друго тај је, нек ми не замери, неук и ограничен. Онај ко се стално ишчуђава над чињеницом да Американци нису испунили обавезе које су уговором преузели према Србији и стално их опомиње на исте изгледа патетичан као Калимеро. Лаковерни детлићи не заслужују да воде нити једну земљу.

Једини речник који Американци разумеју је речник који су користили са Индијанцима, речник силе. То значи да Србија са њима може да склопи пуноважан уговор само на један начин, силом. Судбина Сирије је показатељ у том погледу. Наравно, пре него што се супротставила Американцима Сирија је склопила уговоре са јаким савезницима који држе реч – Русијом, Ираном и Кином.

Да резимирамо: трајно решење за политичке проблеме са којима се суочава Србија је тренутно обустављање апсолутно свих политичких преговора са Американцима и њиховим сатрапима и паралелно наоружавање и ојачавање уговорима са савезницима за које нисмо Индијанци. Сваки разговор пре тога је бесмислено трошење времена и енергије које води Србе судбини бизона и Индијанаца. Овоме нас учи још једна америчка изрека која се приписује чувеном гангстеру, Ал Капонеу. Упркос томе, она може да се користи јер нема много разлике између америчких генерала и гангстера:

„Лепа реч и пиштољ постижу више него само лепа реч“.

НАПОМЕНЕ:

1) Frensis Paul Prucha, American Iindians Treatise – the History of Political Anomaly, University of California Press, 1994, p. 1- 567.
2) Судија Маршал у Пресудама Врховног суда Џорџије у случајевима: Чироки против Џорџије из 1831 и Ворчестер против Џорџије из 1832, наведено према: Prucha, p. 4-5.
3) Тада је склопљено 9 уговора са различитим северним племенима. Сваки је имао овакву одредбу. Уговор наведен према: Prucha, p. 8.
4) Ralph Johnson, Fragile Gains: Two Century of Canadian and U.S. Policy Toward Indians, Washington Law Review, 3/1991, p. 712.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>