Б. Ристивојевић: КОЛИКО ЈОШ ФИЛМОВА ТРЕБА ДА СНИМИ ПА ДА НЕ БУДЕ СИЛОВАНА?

Више од пола године траје прогон мушкараца, наводних силеџија, у филмској индустрији у САД. Почело је са продуцентом чије име вероватно не бисмо ни знали да, по свему судећи, његова фирма (иначе, он је само колатерална штета) није на удару конкуренције, а наставило се са гомилом мање или више успелих филмских радника. Цео тај циркус је добио и свој покрет на друштвеним мрежама. Ознака је: #МЕ ТОО. У преводу на српски то треба да значи: „ЈА сам ТАКОЂЕ силована”. Речју, назив овог друштвеног покрета треба да охрабри оне којe су такође „силованe“ да изнесу своје тужне приче. Тако да су се покрету сада придружиле гомиле других жена из потпуно других друштвених миљеа које су наводно силоване.

Да ли ствари стоје баш тако како овај покрет хистерично пренаглашава? Да ли су све ове жене заиста силоване?

Прва нелогичност. Већина оптужби за силовање временски се смешта у прошли век, односно његове последње деценије. То значи по 20 и више година у назад. Да ли је логично да десетине жена по 15 или 20 и више година нису приметиле да су силоване па су се сад одједном сетиле? Наравно да тако нешто није могуће. Човек зна када је силован. Нема ту дилеме осим ако је био алкохолисан или дрогиран. Или, што ће најпре бити, опијен сновима о црвеном тепиху у Кану или додели Оскара.

Друга нелогичност. Углавном тврде да нису пријављивале силовања из страха од губитка посла. Ако је већ тако, како је могуће да нико од њихових колега на послу или чланова породица (мужева, момака!) није ништа приметио? Наравно да тако нешто није могуће. Жртве силовања су уплакане, исцепане, пребијене, понижене, скрхане, сломљеног духа, депресивне и слично. То стање би приметио свако из њиховог радног или породичног окружења.

Трећа нелогичност. Нема више кривичног поступка. Чак и масовне убице, „геноцидисти“, ратни злочинци и најгори зликовци свих осталих фела имају право да се о оптужби против њих рaсправи у кривичном поступку. То се у САД зове владавина права, а у Европи правна држава. Овде тога нема. Након медијске оптужбе за силовање нема више истраге, увиђаја, полиграфа, позивања на суд, права на адвоката, главне расправе, сведочења, унакрсног испитивања, пороте, пресуде, жалбе на пресуду. Поступак има само две фазе: медијскоартиљеријска оптужба и одмах за њом извршење унапред дефинисане и једине казне – грађанске смрти. Више је права имао Геринг у Нирнбергу него мушкарци у Холивуду.

Четврта нелогичност. Покрет је за невероватно кратко време добио толику количину простора да бљује мржњу према „силеџијама“ у америчким, али и осталим, mainstram телевизијама и новинама без иједног критичког питања или гласа разума. Толика је снага кампање коју је добио покрет да ми је устисак као да је опет отворен Источни фронт мржње према Трампу са медијским еквивалентом све 153 Вермахт дивизије колико их је Хитлер употребио 1941. Покрет је за кратко време постао толико јак да се Опра Винфри, која му је приступила, већ помиње као следећи кандидат за америчког председника.

Сада може да се да одговор на питање да ли су глумице силоване? Не треба бити професор кривичног права већ само мало употребити механизме критичког закључивања ради извођења правилног одговора. Ако су глумице заиста силoване како тврде онда су оне на понуду продуцента да полно опште с њим у замену за улогу морале да одговоре са НЕ. Међутим, из свих горе наведених нелогичности следи да то баш и није изгледало тако. Једини разуман одговор који произилази из претходно наведених нелогичности јесте да су све глумице одговориле мање-више исто или бар слично: „Одвратан си, ружан, дебео, повраћа ми се од тебе, немаш плочице на стомаку, ниси фрајер аааалииииии…….ДА.“

Нека опросте читаоци са нежнијим стомаком, али ово се не зове силовање у смислу одговарајуће одредбе Кривичног законика. Није ствар у томе да ли ти се неко свиђа или да ли ти је пријатно док кохабитираш с њим, већ да ли си с њим добровољно. ГАЂЕЊE И ОДВРАТНОСТ НЕ ИСКЉУЧУЈУ ДОБРОВОЉНОСТ. На неморалну, прљаву и понижавајућу понуду продуцента (да у замену за полни однос с њим глумице снимају фимове) оне су дале једнако бљутав и одвратан одговор (да пристају). Ко је ту жртва? Чија су права повређена? Слажем се да продуцент нема права да тражи од глумице да спава с њим. То је тачно као што је једнако тачно да у списку загарантованих људских права нема права жена да буду славне глумице, да се оките Оскаром, удају за кошаркаше или фудбалере и шетају по црвеном тепиху у Кану. Даље, кога у овом обострано неморалном односу треба заштити? Продуцента од глумице похлепне за славом и новцем? Глумицу од болесно похотног продуцента? Одговор је: никог јер нема жртве. Обоје су предатори који искоришћавају другог.

Да заиста јесу силоване да ли би се бојале да то докажу у кривичном поступку? Не би, али нису, па нема шта да се доказује. Зато и морају да суспендују кривични поступак у овим случајевима, и тако громогласну медијску оптужбу, одмах претварају у пресуду. Да јесу силоване ваљда би то пријавиле драгим мушким особама или браћи и очевима. Сваки мушакарац који држи до себе би заштитио жену до које му је стало. А у нашој и неким другим културама и обичну пролазницу. Није срамота бити силован, иначе нико не би пријављивао ово кривично дело, већ је срамота пружати сексуалне услуге у замену за улоге. Зато није било пријава по 20 и више година.

О исправности овог става говори чињеница да „жртве“ износе оптужбе (највећи број њих, али, не све) када су им каријере кренуле низбрдо. Нема више славе, нема новца, нема црвеног тепиха, нема Оскара, па би сад бар да наплате излазак из професије и повратак у круг жена код којих се таква понуда тренутно осуђује без обзира на славу и новац.

Последице. Већ су видљиве последице кампање овог покрета на потпуно нормалне и природне односе између полова. У приватним односима мушкарци са великом резервом прилазе женама чију би наклоност волели да освоје из страха од накнадних оптужби за силовање. Полови ће се удаљити. Смањиће се комуникација између њих. Који ће мушакарац ризиковати да се његово неспретно удварање окарактерише као силовање? Како ће сада мушкарац да напусти жену у неком односу, а да не буде оптужен за силовање? Или још горе, која ће жена пропустити да, када одлучи да напусти мушкарца који јој је досадио, успут га још и оптужи за силовање да па да му узме и неки новац на име одштете? У пословним односима мушкарци већ избегавају да сарађују са женама, да се нађу с њима без сведока, држе отворена врата од канцеларија или конференцијских сала. Они ће сада оклевати када треба да запосле жене, раде с њима или склопе неки пословни однос. Зашто би то урадио па да ризикује да га сутра, када буде одлазила у пензију, на други посао или просто пожели да раскине пословни однос који је склопљен, оптужи да ју је силовао.

Престаје да постоји правна држава када су у питању кривична дела против полних слобода, уз опасност да се тај манир рашири на сва дела. Нема више кривичног поступка. Оптужба се изједначила са казном. Ко те оптужи, тај ти је истовремено пресудио. Као да су наступила времена неке нове, феминистичке инквизиције. Престао је да постоји институт застарелости, који је и измишљен управо да би се спречило да држава или наводне жртве злоупотребљавају кривичноправни систем. Ко сматра да му је неко право повређено, мора то одмах пријави (а држава да гони). Ако отеже, то по природи ствари говори да нешто са том оптужбом није у реду. Као што постоји рок за рекламацију када купујете робу, тако постоји и застарелост код кривичног гоњења. Ако робу не вратиш у прописаном року, извини купче, али она ти се свидела. Неприродно је да се роба враћа када је похабана и потрошена. Јер логика каже да се тада враћа због неупотребљивог стања у коме се налази, а не због оригиналних и изворних мана или приговора на њен квалитет.

После снимања нема кајања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>