Б. Ристивојевић: ДРЕСУРА ДУШЕ

Одличан текст О месијанству лакрдијаша, поново. На трагу Жарка Видовића и Мила Ломпара Зорана Чворовића и Владимира Димитријевића подстакао ме је да допишем скроман прилог теми коју су писци обрадили. Правећи паралелу између наше стварности и механизама манипулације масама из текста који се приписује Чомском писци су лепо изабрали поднаслов Кратак спој емоција. Овим поднасловом назвали су употребу „ријалити“ програма (ријалити као јавно приказивање опсцености и простоте на равни најосновнијих људских нагона) у Србији у сврху замене критичке свести емотивним импулсима.

Нисам никад размишљао о овим програмима на тај начин, а делује скроз логично. Путем подстицања искључиво најелементарнијих дихотомија осећања (мржња-љубав; добро-лоше; прељубница-верна жена, хомосексуалац-хетеросексуалац…) карактеристичних за, рецимо, каубојске филмове (добри шериф има бели шешир, зли револвераш црни), активирају се најпростији механизми реаговања код људи, они код којих нема потреба за сложеним етичким просуђивањима. Тако се људи се постепено своде са нивоа сазнајних и разумних бића способних за промишљено и нијансирано расуђивање на предвидљиве роботе, следбенике основних инстиката и импулса. Покушаћу да дам скроман допринос овом одличном закључку писаца објашњењем овог механизма.

Дакле, како делује овај прости механизам? Он делује на резултатима тзв. бихејвиористичке психологије као науке која стоји на становишту да се реакција људског тела на напростији спољне надражаје чула, не налазе у сфери коре људског мозга (ту су сви когнитивни односно сазнајни механизми људског духа), него у малом мозгу (он је задужен за инстинкте, импулсе, несвесне реакције…). Што простији надражај чула, то простија реакција тела. Другим речима, такав симплификован надражај, активира одговарајући анатомски механизам, самим тим и одговарајући душевни процес. У малом мозгу нема размишљања, просуђивања или преиспитивања, само инстинктивна и импулсивна рекација на надражај, без контроле виших можданих функција. У њему се налазе механизми који контролишу нпр. дефецирање или уринирање, а над њима, као што то врло добро зна свако ко се преједе незрелих шљива и препије млаког пива, нема контроле разума. Они иду својим током свиђало се то облапорном пијанцу или не.

Насилно наметање ријалитија несумњиво има сврху да људе од разумних бића сведе на бесловесне, и инстинкту и импулсу склона бића, као што су животиње. Управо зато што њиме углавном управљају инстинкти и импулси понашање животиње је условљено простим природним законитостима и стога предвидљиво и може се лакше контролисати. Речју, свођење реакције људи од промишљење ка инстинктивној путем ријалитија служи стварању механизма лакше и једноставне контроле. Наравно да за овако нешто није довољно једнократно или повремено третирање људи путем стимулације кратког споја дихотомних емоција. Оно мора бити непрестано. Отуд ријалити не престаје. Док се један заврши, други почне. И тако у круг у најгледанијем термину.

Једна од лепих илустрација овога што пишем, јесте, на пример, механизам војничке обуке, тзв. дрил. Његов творац, француски лекар из XVIII века де Ла Метри, писац чувеног дела “Човек-машина” веровао је, ослањајући се на Декарта, да се од човека може направити машина-аутомат. Добио је прилику да докаже исправност својих идеја у Прусији. Примењујући своје идеје потпуног детерминизма код човека на војничку обуку стварио је најубојитију пешадију од 1750. до Наполеонових ратова. Свакоме ко је био у војсци познато је да је дрил наизглед бесмислено и бесконачно понављање што простијих и једноставнијих људских радњи. Међутим, њиме се војникова реакција у борби доводи до савршенства. Наиме, након неког времена, његова реакција будући да се понављањем све више учи она се све више аутоматизује, и тиме постаје све мање свесна. Она се из коре великог мозга аутоматизацијом потискује у мали мозак. Тако постаје ослобођена грешке. Само ко размишља тај и греши. Обрнуто, ко не размишља, тај не греши, а кад не греши, његова реакција постаје савршено предвидљива. И на крају подложна контроли. Као што се лако надзиру и употребљавају добро увежбани војници тако се лако надзиру и употребљавају људи чија је свест аутоматизацијом понашања упрошћена толико да више не праве грешке.

Као што се од безобличног људског теста прави војник, постепено и полако подвргавајући сваки део људског тела принуди војничке дисциплине која прераста у аутоматизам и наставља да делује путем стечених навика, тако се и гледаоцу риалитија сталним понављањем кратких спојева емоција вежба реакција, тј. он се дресира као и војник. На крају дресуре он не размишља већ извршава. Код војника се на анатамском нивоу потчињава и користи тело, а код конзумента ријалитија потчињава и користи душа њеном материјалистичком редукцијом на елементарне инстинкте и просте импулсе.

Додирне тачке ова два механизма су упрошћавање и послушност. Тело подложно упрошћеним обрасцима телесног кретања изједначава се са душом подложном упрошћеним обрасцима емотивне реакције, оба су послушна. Послушна душа је као и послушно тело: подложна је манипулацији, потчињавању, искоришћавању и на крају мисаоном преображају уназад, регресији и редукцији на положај животиње.

Врхунац апсурда је што се у овој ситуацији људима нема шта приговорити због реакције. У избору између жене и прељубнице сваки иоле честит човек који је васпитан у нашој култури би изабрао жену. Отуд позитивна популарност Кије, а негативна Луне. Тиме је механизам показао да је савршено убојит и ефикасан. Од људи покушавају да направе животиње, да би се лакше контролисали и надзирали, а при свему томе нити ми посматрачи, нити конзументи ријалитија сами себи (што је најважније и најгоре!!!) немају шта да приговоре са становишта етике. Њихова реакција је на елементарном нивоу етички исправна! Луна је прељубница која растура туђ брак, Кија је пожртвована супруга која гине да га сачува.

Захваљујући томе код конзумената ријалитија се не пале ни најосновнији механизми безбедносне културе које сваки човек има уграђене у себи, а који би водили критичком промишљању. И тако не преиспитују своје и одлуке оних који су их довели у ту ситуацију.

Ова дресура српских душа је толико монструозна и добро смишљена, да за тако нешто ова домаћа колонијална квазиелита једноставно није способна. Још један амерички изум успешан колико и атомска бомба.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>