Александар Мандић: СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ

Светозар Милетић је један од највећих панонских Срба и кључна фигура Новог Сада
друге половине 19. века. Много је учинио за Српство и за Нови Сад. Новосађани му, у
знак захвалности, подигоше чувени споменик на Тргу Слободе. Међутим, и у његовој
породици, а мислим да доста Новосађана не зна за ово, је дошло до једне поделе које су
многе српске породице осетиле. Реч је о конверзији. Било је случајева да је брат
православац и Србин, а други је муслиман и крволок свог рода. Исто тако је било и код
покатоличених. Код породице Милетић јавио се трећи појавни облик конверзије.
Назваћемо га бугарење. Шта се десило? Млађи брат Светозара Милетића, Ђорђе, рођен је
1837. године у Мошорину. По професији је био адвокат као и старији му брат. Ђорђе је
после послан да буде српски учитељ у Македонији. Те 1859. године се обрео у Велесу.
Тамо се оженио ћерком бугарашког свештеника Евтимијом Наумовом. Да ли је управо та
чињеница женидбе са ћерком бугарашког свештеника довела до тога да Ђорђе крене да се
бугари? Србобран спомиње да је Ђорђа бугарски терор и пропаганда отерао у Бугаре. Уз
то, претходно није имао места у Србији јер је био присталица Карађорђевића, а у то време
су Обреновићи владали Србијом. Било како било, Ђорђе Милетић почиње да ради за
бугарску националну ствар, а у то време бугарски јавни радници су упрегли снаге у
обнову бугарске црквене независности. Дакле, Ђорђе Милетић је био један од тих који се
борио за успоставу Егзархије која ће после Србима по Македонији велика зла нанети.
Исто тако, Бугари спомињу да је Ђорђе Милетић постао велики критичар „српске
пропаганде у Македонији“. Какав апсурд. Са једне стране Ђорђе узима учешћа у борби за
бугарску националну ствар, а са друге стране његов старији брат Светозар тих шесдесетих
година постаје градоначелник Новог Сада, даје кључни допринос у премештању Матице
Српске из Пеште у Нови Сад, оснива Српско народно позориште, а потом оснива прву
политичку партију у Србаља у Аустро – Угарској. Избацује крилатицу да док постоји један
Србин и он је народ. Седамдесетих година, Ђорђе одлази у бугарске устанике које је
предводио Панајот Хитов и са којима се после тукао против Турака. Када су Руси
објавили рат Турцима те 1877. године, он се пријавио у руску војску где је стекао
одликовање. По ослобођењу Бугарске, настанио се у Софији где је до краја живота
активно учествовао у бугарском друштвеном животу. Био је на многим дужностима, а
бавио се и адвокатуром. Умро је 1909. године у Софији, осам година после брата
Светозара. Тих истих седамдесетих година, док је Ђорђе улазио у редове бугарских
устаника, Светозар је учсествовао у оснивању Уједињене омладине српске – свесрпске
организације, а потом и Дружине за ослобођење и уједињење српско чије седиште је било
на Цетињу. Дакле, два брата дају велике доприносе у националној борби два балканска
народа која ће се дефинитивно закрвити још за њихова живота, те 1885. године, мада је
тих шесдесетих година, када су обојица активно деловали, било показатеља да ће до
таквог сценарија доћи. Крајем седамдесетих година, услед хапшења и тортура које је
преживео, Светозар почиње умно да попушта, а 1882. године дефинитивно је ван јавног
живота због болести. Умро је 1901. године. Негде у то време када је Светозар почео да
побољева, Ђорђе шаље прилог од 200 крајцара данашњој Јовиној гимназији у Новом Саду.
Потписао се као Љубомир Милетић из Штипа. Из ког је то разлога учинио, није ми јасно
као ни читав тај поступак. Да ли га је гризла савест или упркос свему није заборавио од
кога и одакле потиче? Мишљења сам да треба дубље истражити да би се нашао одговор на
све ово….Ђорђетов старији син, Љубомир Милетић, је кључна фигура у Бугарској. Рођен
1863. године у Штипу, он се већ на попису студената у Прагу те 1883. године изјашњава
као Бугарин. Љубомир Милетић ће постати један од најугледнијих Бугара с краја 19. и у
првој половини 20. века. Бавио се научним радом. Био је лингвиста, етнограф и историчар.
Толико је био угледан, да је постављен за васпитача будућег бугарског цара Бориса
Трећег. 1926. године постаје председник Бугарске академије наука и на тој позицији остаје
до смрти. 1928. године постаје предсеник Македонског научног института и на тој
позицији остаје до смрти. Никола Коларов, бугарски правник и новинар, сматра га за
ударном песницом македонских Бугара у својој борби за слободу. Његово име је, према
мишљењу Коларова, тесно повезано са том борбом. Постоји сведочанство једног нашег
интелектуалца, који је био у преписци са Љубомиром Милетићем, да је у тој преписци
упитао Љубомира зашто са сматра Бугарином и зашто је толико ревносан у борби за
бугарску националну ствар…..Љубомир је одговорио, парафразирам, да је из њега давно
истекла и последња кап српске крви. Дакле, био је врло тврд Бугарин, а Србобран га
сматра за једног од водећих србофоба. Умро је 1937. године у Софији и данас је у
Бугарској слављен као један од највећих бораца за бугарску ствар. Многе улице и школе у
Бугарској носе име Љубомира Милетића. Љубомир је имао млађег брата, Светозара.
Дакле, добио је име по свом стрицу, великом српском националном борцу. Светозар
Георгиев Милетич, како га Бугари зову, рођен је у Скопљу 1871, године где му је отац
Ђорђе био на служби. Светозар Милетић је завршио бугарску војну академију и постао је
официр у бугарској војсци. Као официр, узео је учешћа у Првом балканском рату.
Светозар Милетић, мајор у 33. свиштовском пешадијском пуку бугарске војске, погинуо је
на Савиндан 1913. године на коти Севре Каја код Чаталџе приликом Друге битке за
Чаталџу (када је бугарска војска покушавала да заузме Цариград). Тамо је и сахрањен.
Ето, била је ово прича о још једној српској трагедији….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>