Александар Мандић: Отцепљење Словеније од СФРЈ из правног угла

Ових дана се навршава 27 година од како су јединице ЈНА кренуле ка граници са Мађарском, Аустријом и Италијом. Тог 25. јуна 1991. године, Словенија и Хрватска су прогласиле независност. Већ 26. јуна, креће промена државних обележја на југословенским односно словеначким граничним прелазима са горе поменутим државама као и успостава граничних прелаза са Хрватском. То је био разлог кретања ЈНА ка граници. Успут су били нападнути од Територијалне одбране Републике Словеније. Тако је почео рат и нестанак СФРЈ. Међутим, свему томе претходиле су активности на нормативном пољу које су имале за циљ изградње правног темеља за излазак Словеније из Југославије. Такве активности крећу 1989. године.

Те 1989. године политичка и економска криза се продубљивала у Југославији. Догађаји у земљама Варшавског пакта утицали су и на политичке процесе у Југославији. У Словенији већ дуже време јављају се критике постојећег система и захтеви за реформом истог. Паралалено са тим расте и национализам. Седница Скупштине Социјалистичке Републике Словеније тог 27. септембра 1989. године је била судбоносна. Тог дана донети су амандмани на Устав СР Словеније. Пажњу нарочито привлаче два амандмана. Пре свега, реч је о 10. амандману који је прописивао да је СР Словенија у саставу СФРЈ на основу трајног, целовитог и неотуђивог права словеначког народа на самоопредељење које укључује и право на отцепљење и на удруживање. Овим амандманом је допуњен став 2 члана 1 Устава СРС који је прописивао да је СР Словенија саставни део СФРЈ. Други амандман који привлачи пажњу јесте 68. амандман који је прописивао да је Скупштина СР Словеније овлашћена да уређује питања и поступке у вези са остваривањем права на самоопредељење. Инсистирање на праву на самоопредељење је било видљиво и у уводном говору, дакле уочи доношења амандмана, председника Скупштине СРС Мирана Потрча. Он је истицао да словеначки народ има право на самоопредељење, као и сваки други народ те да словеначком народу то право не треба ускраћивати као што то право словеначки народ не ускраћује другима. Исто тако је истакао да су оптужбе за сепаратизам на рачун словеначког руководства нетачне и плод пропаганде. Овај аргумент није деловао убедљиво што ће се врло брзо и показати. Нису само политички догађаји демантовали ову тврдњу него може се поставити и питање да ако неко толико инсистира на неком праву, у овом случају на праву на самоопредељење, чему онда толико инсистирање на том праву уколико не постоји намера да се оно користи?

Устав СФРЈ из 1974. године говори у свом уводном делу (Основна начела) о праву на самоопредељење које укључује и право на отцепљење. Интересантан је и члан 1 Устава који говори о СФРЈ као државној заједници добровољно уједињених народа, република и покрајина. Миран Потрч се управо позвао на овај аргумент добровољности при образлагању права на самоопредељење словеначког народа, додајући при том да из тог разлога уставни амандмани на Устав СРС нису у супротности са Уставом СФРЈ. Међутим, члан 5 став 1 Устава је прописивао да је територија СФРЈ јединствена и да је сачињавају територије социјалистичких република, а у ставу 3 је било прописано да се граница СФРЈ не може мењати без сагласности свих република и аутономних покрајина. Из тога произлази да би у случају изласка Словеније из Југославије дошло до промена граница Југославије, а промена граница је ствар сагласности свих република и покрајина. Дакле, намеће се закључак да је право на самоопредељење које је садржано у Основним начелима Устава, као и члан 1, у колизији са чланом 5 Устава.

Те 1990. године нестаје Савез комуниста Југославије као један од кохезивних чинилаца Југославије. Убрзо након тога, 7. марта 1990. године Скупштина СРС доноси 91. амандман којим се из назива републике избацује придев „Социјалистичка“ тако да је нови назив ове федералне јединице Република Словенија. Пар месеци касније, 2. јула 1990. године Скупштина СРС доноси Декларацију о суверености Државе Републике Словеније. У члану 2 Декларације је садржано да се политички, привредни и правни систем Републике Словеније заснива на уставу и законима Републике Словеније те да Устав СФРЈ и други правни прописи важе на територији Републике Словеније само уколико нису у супротности са уставом и законима Републике Словеније. Наравно, та декларација је врло брзо преточена у уставне норме тако што је 27. септебмра 1990. године донет 96. амандман којим је било прописано да на територији Словеније важе одредбе Устава СФРЈ само ако исте нису у супротности са Уставом Републике Словеније. Овим је повређено начело супрематије устава и члан 206 Устава СФРЈ који је прописивао да републички и покрајински устави морају бити сагласни са Уставом СФРЈ. Тим амандманом почиње постепени излазак из правног система СФРЈ. Међутим, истог дана донет је 97. амандман који је предвиђао још опаснија решења. У том амандману садржано је решење да Република Словенија законом уређује питање служења војног рока и питање војне обавезе, да Словенија уређује Територијалну одбрану, а да команданта ТО поставља Председништво Републике Словеније. Тим амандманом постављени су темељи словеначким оружаним снагама. 6. децембра 1990. године, Скупштина СРС доноси Закон о плебисциту о самосталности и независности Републике Словеније. Члан 4 овог закона је обавезивао Скупштину да уколико се изгласа независност на плебисциту, да у року од шест месеци од дана проглашења те одлуке, припреми уставне и друге акте и мере које ће омогућити Словенији преузимње суверених права које је пренела на органе Федерације. Плебисцит је одржан 23. децембра 1990. године на којем је 88 одсто грађана гласало за независност. Три дана касније, 26. децембра, ту одлуку објављује Скупштина Словеније.

Тог 20. фебруара 1991. године донет је чувени 99. амандман који је предвиђао да држављани Републике Словеније непосредно или преко својих представника у Скупштини уређују све односе у Републици Словенији као и односе Републике Словеније са другим државама и међународним организацијама. Истим тим амандманом је било предвиђено да Скупштина самостално и путем закона уређује све друштвене области, а оно што је било кључно јесте то да све одредбе Устава Републике Словеније којима су суверена права пренета на органе Федерације као и оне одредбе Устава које су уређивале положај Словеније у СФРЈ, престају да важе. Оно што је започето 96. амандманом, довршено је 99. амандманом. Словенија је изашла из правног система СФРЈ. Истог дана донета је и Резолуција о споразуму о раздруживању СФРЈ.

На основу већ поменутог 97. амандмана, донет је Закон о одбрани и заштити 29. марта 1991. године. Тиме је угрожен последњи југословенски кохезивни чинилац – ЈНА. У том закону говори се о словеначкој оружаној сили, о њеној структури и улози. Члан 1 говори о томе да овај закон уређује организацију, припрему и деловање одбрамбеног система у случају да је угрожена слобода, независност, суверенитет и територијална целовитост Републике Словеније. Већ у овом члану се види каква је била интенција законодавца. Територијална одбрана Републике Словеније је проглашена за носиоца одбране. Исто тако, Закон регулише и питања мобилизације и служења војног рока у ТО. Занимљиво је да се на пар места у Закону спомиње и ЈНА. У члану 33 је било предвиђено да Председништво Републике Словеније усклађује основне одбрамбене припреме заједно са ЈНА и да исто даје сагласност за успоставу заједничких команди ТО и ЈНА. Члан 43 став 3 је предвиђао да Територијална одбрана делује у миру, ванредној ситуацији, у оружаној борби у ратној опасности као и у рату заједно са ЈНА. У члану 47 је садржано да је нацрт за употребу ТО саставни део одбрамбеног нацрта Републике Словеније, а да исти мора бити у сагласности са нацртом употребе ЈНА. Намеће се закључак да је ЈНА била корисна само у случају спољне агресије. У свему осталом ТО је имала обележја самосталне оружане силе. Тиме је повређен члан 240 Устава СФРЈ који је предвиђао да Оружане снаге СФРЈ чине ЈНА и ТО. Територијална одбрана Републике Словеније се још од доношења 97. амандмана издвајала из ОС СФРЈ.

Период од друге половине 1990. године, нарочито од доношења 97. амандмана, па до јуна 1991. протекао је у изградњи самосталне словеначке оружане силе и то у нормативном, организационом, кадровском и у материјално – техничком смислу. Паралелно са тим текао је процес све слабије попуне ЈНА регрутима из Словеније, а што је словеначки врх умишљајно радио све до маја 1991. године када је потпуно обустављен одлазак словеначких регрута на служење војног рока у ЈНА. Уместо тога, први регрути у ТО ће доћи 15. маја 1991. године у Пекре крај Марибора као и у Иг крај Љубљане. У овом потоњем ће 2. јуна 1991. регрути ТО положити заклетву “својој домовини Републици Словенији“. Исто тако, антиармијско расположење се распламсавало, а које је почело још од Љубљанског процеса 1988. У мају 1991. креће искључивање струје и воде и блокирање снабдевања касарни широм Словеније. Уочи проглашења независности, попуњавале су се резерве ТО и полиције, повећана је борбена готовост. Исто тако, ЈНА ће убрзо добити задатак да изађе на границе. Тако напета ситуација ће трајати до 27. јуна када ће доћи до првих пуцњева чиме је Југославија кренула путем без повратка…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>