Полемика проф. др Слободана Орловића са Управником Српског народног позоришта

Поводом реакције проф. др Слободана Орловића на представу „На Дрини ћуприји“, у режији Кокана Младеновића у Српском народном позоришту, Ако је и за театар – много је објављене у листу Политика од 11. априла 2016 (видети: http://www.srpskipravnickiklub.rs/s-orlovic-u-srpskom-narodnom-pozoristu-odnedavno-antisrpski/), огласио се Управник Српског народног позоришта Александар Милосављевић са текстом под насловом Погрешно протумачена метафора у Политици од 13. априла. Погрешно протумачена метафора

Уследио је одговор проф. др Слободана Орловића, Злоупотреба Андрића, у Политици од 14. априла. Поменути одговор преносимо у целини:

Поводом текста „Погрешно протумачена метафора“ („Политика“, 13 април 2016). У одговору на мој ранији прилог о новосадској представи „На Дрини ћуприја“, г. Александар Милосављевић је, част управнику Српског народног позоришта, промашио тему. Хоћу да помислим – ненамерно. Редитељ представе (Кокан Младеновић) је био права адреса мог текста, али кад се већ управник јавио, ред је да одговорим а нешто и поновим.

Одмах да захвалим на „разјашњењу“ шта је тема Андрићевог романа, али ја сам поменуо мост и градњу само као почетну тему представе. Дало би се дискутовати и о томе може ли порука представе бити дугачка или кратка, као и о његовом опису „палчева“ као сценског средства и уједно „позоришног знака“ да „човек коље својом руком“. Као да ту руку не покреће глава. Све у свему, није ни окрзнута најјача порука представе коју сам, као обични гледалац, изнео у свом тексту.

Инсинуација о мојим „политиканским мотивима“ (не знам ни шта то значи) требало би ваљда да аболира крајњу политичку поруку коју представа шаље. Она је – подвлачим – непостојање разлике између Францетићеве „Црне легије“ и Вишеградске бригаде ВРС. Ем су деловали на истом подручју, ем су клали редом па им стога припада и иста сценографија у представи. Далекосежно злодухно је то што се, додуше „уметнички“ и метафорично, изједначи Србин са усташом а Српска са тзв. НДХ. У прегршту симболике током представе, управо ово је најјаче – на крају је (попут закључка у штиву), има амбицију да наслика садашњост у којој владају „Срби кољачи“ и да наговести будућност – има наде за правицу: деца (осветници) носе пушке и расту.

Опасна намера да се уметничко дело претвори у историјску истину види се у подметању да „редитељ није крив што је писац (Андрић) антиципирао будућност“. Другим речима, управник тврди да је писац предвидео земан „српских кољача“ као срж последњег „босанског рата“ (другог симбола за то доба у представи и нема), што сматрам најгрубљом злоупотребом Андрићевог дела и личности.

Не знам да ли је управник имао икаквог удела у режији ове представе, али као (факултетски образован) челник СНП-а сигурно добро зна да су велики људи и патриоте седели ту пре њега. Таква институција има ванвременску вредност за српски национ и за све наше грађане који позориште цене. Руковођење СНП-ом има тежину и носи одговорност за позоришни репертоар. Можда се овакве „истине“ могу одашиљати са дасака сарајевског Народног позоришта (ако се још увек тако зове) или загребачког ХНК-а, али из СНП-а или са отворене сцене Андрићграда, тешко. Уз то, вероватно је из угла менаџерства (економске корисности) згодно употребити Андрићево име и чувену књигу за отварање врата широкој публици, али нипошто злоупотребом на овај начин.

Уз добронамерну сугестију управнику да се користи наводницима или стави „тзв“ када помиње НДХ, не видим разлог за личну острашћеност. Орловић би, вели, „опростио Младеновићу и Андрићу (sic!) сцене у којима су жртве Срби, али не прашта кад Срби кољу“. Откуд му чуло да зна шта бих ја и коме опраштао и где доби право да ме уздиже на висину опроститеља једном Андрићу. Хвала лепо али ја сам само давнашњи Андрићев читалац и поштовалац. И повремени позоришни гледалац.

Након овог текста проф. др Слободана Орловића, уследио је још један одговор Александра Милосављевића, Шта је Орловић (пре)видео у представи 15. априла. Шта је Орловић (пре)видео у представи.
Напослетку, у целини преносимо завршни одговор проф. др Слободана Орловића, објављеног у Политици од 16. априла:

Поводом текста „Шта је Орловић (пре)видео у представи“, „Политика“ од 15. април 2016. године.

Нисам имао намеру да оспорим уметнички габарит управника СНП-а г. Александра Милосављевића тиме што сам означио редитеља као адресата мог ранијег текста. Али, не лези враже, осетивши се, ценим, потцењеним, управник је нашу дискусију свео на личну страст (Орловић: „не зна“, „немам намеру да га више подучавам“, „да га упутим“, „али га подсећам“ „Орловићев политикански дискурс“, „предизборни тон“, „није давно читао“, „да сам није острашћен“, „да чешће навраћа у позориште“, „таквих који нападају или бране Андрића из разлога дневне политике“, па опет „не зна“…), уместо да одустане од одбране неодбрањивог: једначења – „уметничког“, пренесеног, каквог год да је – Срба и усташа. И то у позоришном комаду Андрићевог имена усред „Српске Атине“. Готово сам сигуран да то негдашњим управницима СНП-а (да је време вратити), попут Ј. Ђорђевића или Нушића, не би прошло. Али времена се мењају – у доба кризе и декаденције управници морају бити и менаџери, чак више него естете и тумачи значења представа.

На концу, оно што ме заиста брине је преиспољна жеља управника да се поводом једне представе, виђене очима обичног гледаоца (због таквих ваљда позориште и постоји, а не због „управе театра“) разгласе и изнова истакну српски злочини и злочинци. Сви знамо да их је било, заслужују казну а све жртве пијетет. Али толика потреба за самоокривљавањем (неко би то назвао „аутошовинизмом“) – не улазим у личне ставове ни мотиве, просто не иде уз управништво СНП-ом.

Захваљујем, својом даљом дискусијом не бих више рабио простор у „Политици“.

Након овог текста, реаговао је и Александар Милосављевић у Политици од 19. априла. Публика препознала Андрићеву поруку

На речи Управника Српског народног позоришта је реаговао и проф. др Станиша Тутњевић, текстом „Да ли је то, заиста, Андрићева порука“ у Политици од 21. априла.

Да ли је то, заиста, Андрићева порука

Уследио је одговор Александра Милосављевића „Замагљивање суштине“ 26. априла.

Замагљивање суштине

У полемику се укључио и др Драгомир М. Давидовић, научни саветник Института Винча, са текстом „Да ли је управник СНП-а препознао Андрићеву поруку“ 25. априла.

Scan0003

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>