Брине ли се држава и за нас
“Држава се брине за нас” ˗ скрушено ми рече мој професор уставног права, вишемесечни заточник старачког дома ˗ “али, ипак, напиши нешто, нека се чује и наш вапај за слободом јер може бити да умрећемо а изаћи нећемо”. Ово оксиморонско „брижно заточење“ поче тако што је држава, још с почетка епидемије болести због вируса корона, у потпуни „карантин“ ставила све грађане у геронтолошким центрима, ваљда здравља им ради. Они су у поодмаклим, позним годинама па се сматрају најугроженијим. И то би на неко време било смислено, али пандемија се одужила, а реченица да „домови за старије неће бити отворени све док вирус потпуно не нестане“ (др Кон) постаде им доживотна казна. Ко је тај ко зна када ће овај вирус нестати и у најзабаченијем кутку планете? Нико, а вероватно никада ни неће сасвим нестати.
Шта би се у међувремену могло десити са станарима ових домова? Њихово здравље је тренутно можда сачувано од вируса, али поклекнуће од неслободе. Она се психички манифестује у депресији због заточења неизвесног трајања, било да је у соби, на спрату или у згради, а ни њихови најмилији им не могу доћи у посету, да бар лепу реч чују. Физичка неактивност и неизлазак напоље физиолошки слаби остарели организам плус дуби депресију и они, који поживе до слободе, неће бити исте личности. Све говори да је за станаре старачких домова неслобода, брже или спорије, фатална.
Правно, овде је прворедно питање ко је то себи узео за право, или пре силу, да без границе, до будуће неизвесне околности каква је „нестанак вируса“, грађанину одузме прво природно право ˗ личну слободу. Можда се на то усудио не знајући да је слобода гарантована Уставом (чл. 27) и да су јој подршка право на људско достојанство (чл. 23 Устава), неповредивост психичког и физичког интегритета (чл. 25 Устава), слобода кретања (чл. 39 Устава) и друга уставна права. Можда поређење изгледа пренапрегнуто, али окривљени у притвору има више права, бар да изађе на ваздух, а да и не казујемо о праву осуђеника у затвору, посебно у полуотвореном и отвореном режиму. Ипак, министар здравља је, неовлашћено, још на почетку пандемије наредио да се „корисницима установа забрањује напуштање домова“ (14. марта 2020. године) и то противуставно траје и дан данас.
Можда држава сматра да се оваквим режимом стара о најугроженијим грађанима, али је просто немогуће да не види како чини дискриминацију, Уставом забрањену (чл. 21). Наши старији грађани тек изразито мањим бројем (нека их је и 50.000) живе у старачким домовима месецима затворени, док су остали из њихове генерације, као и сви ми, слободни. Како то да је режим самице неопходан у старачком дому, а у стамбеној згради са старим домаћинствима и дворишним становима (Србија је старачка) ˗ чији се чланови виђају у ходнику, степеништу, лифту, на дворишту или каквом дивану у парку ˗ није.
Ове аномалије није ни могуће објаснити јер треба подвући, ако је неко случајно помешао, да старачки дом није здравствени центар нити ковид болница са пацијентима, већ дом, кућа. У њему станују старији људи исто као што исти такви живе у сопственим кућама. Они су личности, правне личности (чл. 37 Устава) и имају сва права попут других грађана. То значи да самостално одлучују о својим правима и обавезама па и о томе да ли ће или неће изаћи међ’ свет. Како се други грађани придржавају посебних мера опреза у време заразе, што је ствар права али и морала сваког од нас, тако ће се понашати и станари геронтолошких домова. Свака друга претпоставка је дискриминаторска.
Него, док су наши стари у још каквој-таквој психофизичкој снази, овај нељудски и неуставни третман мора бити прекинут. Њихово право да буду једнаки са другима мора да чује заштитник грађана, онај ко је одлучио да их држи заточене и дикриминисане и на крају, или пре на почетку, Уставни суд као најјачи чувар права и слобода свакога од нас.